Izvor: SEEbiz.eu, 13.Sep.2016, 22:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vučićev kompleks nedovršenog rata
KOMENTAR - U srpskoj je javnosti potpuno nezapaženo prošla tvrdnja premijera Aleksandra Vučića sa zajedničke konferencije za štampu s Johannesom Hahnom da su prošle jeseni, kada je hrvatska vlada Zorana Milanovića zbog neslaganja oko izbegličke krize zavela „blokadu“ na graničnom prelazu Batrovci „Srbija i Hrvatska bile na rubu oružanog sukoba“.
Komentator riječkog Novog lista pozabavio se ovom izjavom, pitajući se da li to znači da je Vučić stvarno razmatrao >> Pročitaj celu vest na sajtu SEEbiz.eu << mogućnost oružanog napada na Hrvatsku, pošto Hrvatska sigurno nije, kaže komentator, nameravala da izvrši invaziju na Srbiju?
Pitanje je sasvim logično, ali opet, iz bogatog iskustva znamo da formalnom logikom u ovom delu sveta treba baratati oprezno.
Recimo da se Vučić samo nesrećno izrazio, u svom već poznatom maniru „kraljice drame“. Naime, „oružani sukob“ između država i njihovih formacija ozbiljna je stvar, nije to obračun uličnih bandi u nekom podzemnom prolazu, ne može do toga da dođe bez ozbiljne političke pripreme i još ozbiljnije logistike.
Ničega od toga danas više nema, i dobro je da je tako. Nekadašnji „psi rata“ i danas rado reže, ali realno, povađeni su im očnjaci. A to da bi Srbija, i to nekim minornim povodom, ušla u „oružani sukob“ s jednom članicom NATO, naprosto je s one strane pameti, pa je i korišćenje takve zamišljene scene u javnom govoru negde duboko unutar tamne strane dobrog ukusa.
Ako, pak, dolazi od predsednika jedne vlade, onda je to na razne načine alarmantno, a pre svega u smislu: kontroliše li čovek na tako važnom mestu sopstveni verbalni izričaj? Ima li svest o njegovim implikacijama?
Kako god bilo, sve je ovo relevantna tema ponajviše zato što je indikativno za politički mentalitet aktuelne vlasti. Čini se, naime, da nije dovoljno primećena jedna zakonitost u vezi s famoznim „odnosima u regionu“, za koje nema sumnje da su danas mnogo slabiji nego pre pet ili deset godina.
S tim da je u svim tim nestabilnim i problematičnim „odnosima u regionu“ uvek zvanični Beograd na jednoj strani, a neko drugi na onoj drugoj. A ako nije Beograd, onda je Banja Luka, kao rezervna varijanta...
U odnosu na ranija vremena, Srbija Vučića, Nikolića, Dačića, Vulina i ostalih suštinski je pokvarila odnose sa Zagrebom i Sarajevom, dakle sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom (osim RS), a ne i sa drugim susedima, kako onim iz eksjugoslovenskog okruženja, tako i drugima.
S nekima je čak i popravila odnose i klimu, i to – opet nipošto slučajno – baš sa onima koji vladaju sličnim autoritarnim tehnikama i dele neku vrstu bliskosti političkog mentaliteta s aktuelnim srpskim vladarima, a to su Orbanova Mađarska i Makedonija Nikole Gruevskog.
Odnosi su, dakle, dramatično pogoršani upravo s onim zemljama s kojima Srbija devedesetih „nije bila u ratu“, kako je voleo da govori Slobodan Milošević, nevešto pod mantilom krijući pištolj iz kojeg se još dimilo.
Ko je u stanju da poveruje da je to slučajno, taj verovatno može da poveruje i u veća čuda. Nama ostalima preostaje da notiramo tu zakonitost: odnosi sa Zagrebom i Sarajevom kvare se sistematski i kontinuirano od trenutka kada su se u Srbiji na vlast vratili oni isti koji su i tokom devedesetih bili na vlasti ili blizu nje, a koji su na razne načine aktivno sudelovali u srpskoj ratno-ekspanzionističkoj politici tog vremena.
Ovo ne implicira da je odgovornost za sadašnje mizerno stanje odnosa u trouglu Beograd-Zagreb-Sarajevo ekskluzivna i jednostrana, ali je svakako snažan indikator glavnog izvora problema.
U politici, naime, ne postoji takva vrsta slučajnosti koja bi ovu podudarnost objasnila bilo kako drugačije nego kao zakonitu posledicu te promene na vrhu u Beogradu.
Kako onda nazvati taj fenomen? Možda „kompleks nedovršenog rata“.
Nekadašnji Šešeljevi ili Miloševićevi pobočnici ili ne žele ili – pre će biti – naprosto ne umeju da suštinski i trajno napuste paradigmu u kojoj su politički formirani, i ne umeju da gledaju na Hrvatsku i BiH drugačije nego kroz optiku „zapadnih srpskih zemalja“ kakve su na njihovom tlu ognjem i mačem uspostavljali (neke su se održale do dan-danas, druge nisu).
Zato je tako depresivno malo potrebno da se politička retorika zapali i podivlja, da se od svakog, pa i najbanalnijeg povoda napravi politički casus belli i potom da se veštački održava do besvesti i besmisla.
Drugim rečima, zato je novo-starim vlastodršcima tako teško, upravo nemoguće, odoleti izazovu da se još jednom, nešto drugačijim sredstvima, okušaju u onome što ih je devedesetih uzdiglo u političke vrhove.
Ovaj je regionalni kontekst simboličke reprize ili razrešenja devedesetih iskombinovan i s jednim „unutrašnjim“, koji priziva jednu paralelu. Svojevremeno se Recep Tayyip Erdogan uzdigao na vlast u Turskoj i kroz spoljnopolitičku doktrinu „nula problema sa susedima“, formulisanu od njegovog stratega Ahmeta Davutoglua.
Kako je, međutim, Erdoganova vlast čvrste ruke bivala sve jača unutar Turske, tako su se odnosi sa manje-više svim turskim susedima komplikovali i kvarili.
„Nula problema“ pretvorilo se u „nula odnosa bez problema“. Razlozi su, dakako, prekomplikovani i za ceo roman, a kamoli za jednu rečenicu, ali nije daleko od pameti da su u neposrednoj vezi sa shvatanjem politike kao odmeravanja mišića, koje ponekad s verbalnog nivoa može da pređe i u nešto „konkretnije“.
Naravno, Srbija u stvarnosti nipošto nije u poziciji Turske, a nisu to ni njeni susedi s druge strane Dunava i Drine. Nema nikakvog „oružanog sukoba“ iz nekontrolisanih verbalnih izliva, ali to ne znači da procesi idu dobrim tokom, niti mogu da idu, sve dok je mentalitet nedovršenog i nerazrešenog rata na glavnoj sceni, umesto u nekom budžaku, na odlagalištu propalih i osramoćenih projekata.
http://www.slobodnaevropa.org/a/pancic-retorika-politicari-region/27983622.html
