Izvor: Politika, 29.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vlasnici prosjačkog štapa Srbije
Život u Beloj Palanci, najsiromašnijoj opštini sa prosečnom platom od 10.000 dinara. – Po broju stanovnika, najviše doktora nauka na kugli zemaljskoj, njih 110, ali šta sa njima
Korak napred ne znači obavezno i iskorak ka boljem! Štaviše! Evo, pred Belom Palankom je upravo još taj jedan, odlučujući korak napred, pa naglavce, pravo, u ’ladnu Nišavu! Sa sve antičkim artefaktima, kojih je puna, da dublje potone! Mada, kakve je sreće, i tada bi natrapala na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << plićak...
Elem, ovo jugoistočno opštinče, na eho od Niša ka Pirotu, bezmalo da više i ne pamti bolje dane od ovih današnjih, a ovi današnji su crnji od braće nesvrstanih!
Naime, blagoglagoljiva statistika kaže da je Bela Palanka, ovog proleća gospodnjeg, „fenjeraš” u prokazanom kružoku najsiromašnijih opština evrointegrativne nam majčice Srbije. Dugo se držala na devetom mestu top-deset liste najubogijih, ali joj je odskora Trgovište predalo prosjački štap i pripadajuće rite, kao prelazni trofej, na korišćenje. Sada superiorno vlada „konfederacijom” čemernih južnih, jugoistočnih i istočnih opština, rodne nam grude.
Ali, nije oduvek bilo tako. Bila je ovo nekada i razvijena, i bogata, i poštovana opština, nadaleko čuvenih domaćina. A onda su, što bi Balašević rekao, „došle devedesete”.
– A sa njima i naš sunovrat! Jedna za drugom, dotad velike i uspešne državne firme počele su da propadaju, odlaze u stečaj, pa uprivatizacije... – kaže Dragan Živković, direktor Direkcije za izgradnju Palanke, naš domaćin i vodič. Dobroćudni i neformalni opštinski „budžovan” , jedan od onih koji bi da ovu šaku zemlje povrate iz autizma u koji su je uterale politika, političke šićardžije i godine koje su im išle naruku...
– Evo da vam iz glave pobrojim šta je nekada radilo u Palanci a šta više ne radi i ne treba vam drugi odgovor na pitanje zbog čega smo tu gde jesmo – sprema se da održi „opelo” svim palim zadužbinama socijalne pravde i ljudske nepravde.
– Poslušajte: fabrika dečje obuće „Vesna”, posle slovenačkog „Cicibana” vodeća u onoj Jugoslaviji, zapošljavala 1.000 radnika; fabrika „1. maj – noviteti” sa 250 radnika; „Budućnost” sa 350 radnika; fabrika nameštaja „Ukras” i 250 radnika; „Ponišavlje”, Zemljoradničkazadruga... stečaj, stečaj, stečaj... Najveći deo imovine i zemljišta tih preduzeća je prodat, radnici kud koji i o čemu da pričamo?! To je bila industrija na kojoj je živela Bela Palanka! To je bila njena suština... – predah za tri dima cigarete nasušne, pa još malo nevesele statistike.
– U 46 sela (mesnih zajednica) naše opštine živi nešto manje od 6.000 duša i to uglavnom starih. Poljoprivredom i stočarstvom više se gotovo niko ne bavi. Samo je prošle godine iz Palanke u Beograd i Požarevac otišlo trbuhom za kruhom 20 mladih, školovanih, porodica! A upravo je kuriozitet naše opštine da po broju stanovnika ima najveći procenat doktora nauka na kugli zemaljskoj! Čak njih 110, u ovom trenutku. Gotovo da nema domaćinstva bez makar jednog visokoobrazovanog člana.Ali, kako ih zadržati da ostanu i rade ovde? Prosečnom platom od 10.000 dinara (prosek nabijaju upravo zaposleni u opštini svojim „tajkunskim” primanjima od 15.000 do 20.000 dinara), prirodnim lepotama kojih je ovde zaista u izobilju, pričama o nekadašnjoj veličanstvenoj rimskoj naseobini Remizijani i legendarnom Carigradskom drumu koji je prolazio ovuda?! Bez ozbiljnog ulaganja države i krupnog stranog kapitala nema potpune priče o renesansi Bele Palanke! Ima i interesenata, ima i nekih pomaka nabolje, bilo je i biće investicija Evropske agencije za rekonstrukciju i razvoj, mi smo se „ispružili „koliko smo mogli da uradimo šta se dalo uraditi, ali... dosta je bilo porazne matematike, idemo na ulicu, u mimohod sa – poraznom svakodnevicom.
Doduše, barem nama, beogradskim „utopistima”, varošica deluje sasvim bezbrižno i galantno, više nalik „metohu” nekog od Emirata negoli „ružnom pačetu” tranzicije i „trinaestom prasetu” Srbije.
Zapravo, kao da je prokleta da svega ima a ničeg nema. Anatemisana je veličanstvenim prirodnim, privrednim i ljudskim potencijalom, plus idealnim geostrateškim položajem (na razmeđi je puteva od istoka ka zapadu kontinenta), a „egzorcisti” iz Nemanjine ulice i sa Andrićevog venca – dremaju?!
– Vidi, be, ovu pčelicu što je čak iz Beograda došla da mi kaže kako živim! Ma nemoj, sirotinja u Belu Palanku, ccc?! Kud mi utrapi tuj tvoju statistiku, kad sam, evo, do sada mislio da živim ko šah Reza Pahlavi? Ete, sve mi u....a koncepciju! Ne sam smeo da kažem na ženu da smo puka sirotinja, al’ kad mi i vi iz centralu (Beograd) to potvrdiste – mnogo mi je lakše. Kamenče mi bre palo sa srce što nam otkriste rupu na saksiju... Ajde bre dete, ako ne mož’ da pomagaš, nemoj se zamlaćuješ ovde sa zapitkivanje: „Kako živim”?! Pa, kakoj živim, dvanaest sati u podne, majem se ulav po čaršiju, mesto da negde rabotam. Radio sam u „Vesnu”, pa kod privatnika, pa sad nigde... – ne baš kratak ali sasvim jasan odgovor sredovečnog gospodina kojeg smo pokušali da „izolujemo” iz grupice ničim izazvanih šetača, uz i niz, glavnu belopalanačku ulicu.
Rekosmo već, na samo korak od Sićevačke klisure i ’ladne Nišave. Da se hvatamo za ruke sa Palankom i đipamo zajedno il’ da joj svratimo u goste, u neke bolje dane?! Biće ih valjda, bivalo ih je, zaslužila ih je drevna mučenica...
Mihailo Medenica
[objavljeno: 30/04/2008.]
