Izvor: B92, 09.Jun.2013, 17:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Više nemamo jeftinu radnu snagu

Beograd -- U intervjuu za Politiku, Tihomir Rajlić, prvi čovek Simensa u Srbiji kaže da se trude da sirovine nabave u Srbiji.

Ali kako kaže Rajlić, zbog lošnjg kvaliteta moramo i bakar da uvozimo.

Mi smo prava srpska fabrika. Počeli smo pre deset godina sa 12 majstora u jednoj garaži na periferiji Subotice. Na ledini smo napravili tri hale ukupno od 36.000 kvadrata u kojoj je danas 695 zaposlenih. Radimo i poslujemo po srpskim zakonima. Svi radnici su srpski državljani. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Nemamo nijednog stranca. Ovde plaćamo sve poreze, doprinose i za srpske prilike veoma visoke plate. Sve je srpsko osim početnog kapitala od koga još ni evro nije iznet, kaže za „Politiku” generalni direktor „Simensa” u Beogradu Tihomir Rajlić insistirajući na tome da je ta srpska firma prošle godine proslavila 125 godina rada u Srbiji.Jeste srpska, ali takvih je malo.

Da li „Simens” planira još neku takvu investiciju u Srbiji?

Teško je reći. „Simens” se veoma teško odlučuje da svoje fabrike seli iz zemlje u zemlju, a pogotovo na druge kontinente. O tome postoji strategija razvoja i samo jaki tehnološki ili tržišni razlozi mogu da odluče za jednu ili drugu stranu. Opet, moja iskustva u Srbiji sa realizacijom naše grinfild investicije više su nego dobra. Sve papire dobili smo za tri meseca. Možda je moglo i brže, ali nama se nije žurilo. Na primer, prošle godine smo u izgradnju treće hale i tehničko-tehnološkog postrojenja investirali oko 21 milion evra, a sledeće godine planiramo investiciju od dodatnih 10 miliona evra. Hteo bih da napomenem da investiramo svoja sredstva.

Čujemo da u Srbiju dolazi „Boš”? Da li su „prostudirali” ta Vaša iskustva? Ima li i drugih interesenata iz Nemačke?

Ima. Svi dolaze kod nas da vide kako smo mi uspeli. Da čuju naša iskustva. Po mom sudu probleme u Srbiji imaju samo firme koje se nisu dobro pripremile za rad kod nas. Otuda i te priče o sporosti naše administracije i žalbe na drugo čekanje na dozvolu.

Naša nevesela ekonomska svakodnevica govori da ih je malo. Nešto nam, ipak, kao zemlji domaćinu investitora, nedostaje. Šta bi po Vama trebalo Srbija više da uradi?

Ponoviću još jednom: „Simens” nije imamo nikakvih problema sa državnom i lokalnom administracijom u Subotici. Ne znam, pošto nemam tih iskustava, kako bi to bilo u nekom drugom gradu u Srbiji, recimo na jugu, ali moj savet svakom stranom investitoru je da se pre dolaska u Srbiju mora dobro pripremiti.

To je jedna strana priče, a šta je ipak samo naša?

Rekao bih da nam je infrastruktura slabija tačka u konkurenciji sa nekim susednim zemljama. Putevi, recimo. Železnica, IT infrastruktura...

Imate li nešto konkretno u vidu?

Nama bi zbog prirode posla i proizvoda koje izvozimo veoma dobro došla izgradnja nekoliko kilometra železničkog koloseka do luke u Bogojevu ili Apatinu. Kod nadležnih ne nailazimo, za sada, na razumevanje. Kao da ih se to ne tiče, a nama bi ta pruga veoma olakšala posao i smanjila troškove dotura materijala i otpremu generatora. Ni u te dve luke, koje su privatizovane, nisu previše zainteresovani za ulaganja u proširenje delatnosti.

Član ste Upravnog odbora za industriju, energetiku i infrastrukturu Nemačko-srpskog poslovnog udruženja. Kod nas bi to nazvali komorom. Na šta se još žale Vaše kolege?

Rekoh institucionalno nema većih problema. Rešavaju se, ali ne sporim da nema teškoća kada se dođe na konkretan teren. Recimo da li na nekoj lokaciji postoji odgovarajući priključaki snaga za struju, da li se može obezbediti, recimo, 70.000 litara vode u sekundi, kakvi su ekološki zahtevi, ima li puta za prevoz radnika, robe… telefoni.

Kod nas se još smatra da Srbija ima kvalifikovanu i jevtinu radnu snagu. Kakvo je Vaše iskustvo?

Ako ju je i imala – danas je više nema. Nažalost. Izgubila je u prošle dve decenije i dobre inženjere i radnike. Mi smo u Subotici, sa srednjoškolskimobrazovanim centrom dogovorili školovanje đaka dva odeljenja, mašinskog i elektro smera, da bismo imali odakle da podmladimo radni kadar. Šaljemo ljude u Nemačku da se obuče za veoma specijalizovane poslove. To se u Srbiji ne može naučiti.

Šta je sa inženjerima? Ima li ih?

Nedovoljno. Pogotovo elektro struke. Inženjer koji nije radio u struci u poslednjih dvadeset godina danas je neupotrebljiv. Ni za električara. Tehnologija i znanje otišli su predaleko. Zbog toga Srbija, država i njeno školstvo, mora više pažnje da posveti školovanju kadrova ne za danas ili sutra, već za naredne dve do tri decenije, ako nam je stalo do budućnosti i industrije.

Sudeći po informacijama koje stižu iz Subotice ta fabrika, iako srpska i jaka, kako kažete, nije slučajno u samom tehnološkom vrhu u svetu. Kako?

„Simens” na globalnom nivou ima 375.000 zaposlenih u 192 zemlje, koji pravi godišnji obrt od 80 milijardi evra i ima samo dve fabrike generatora za vetroelektrane. Jednu kod nas, tu u Subotici, i drugu u Kini. Zbog visokog i standardnog kvaliteta proizvodnje fabrika u Subotici dobila je poslednju reč tehnologije i po njoj radi već godinu dana. I sve što se proizvede, generatori za vetrogeneratore od šest megavata, isporuči se kupcima u Americi i Evropi. Vrednost te proizvodnje je oko 150 miliona evra godišnje.

Odakle nabavljate materijale, delove… jer se kod nas, opet, stalno podgreva priča da nam je šansa u malim preduzećima? Mogu li da Vas prate?

Iako je „Simensova” fabrika u Subotici srpska, ona, ipak, najveći deo materijala i delova mora da uvozi. Čak i bakar.

I bakar?

Da. Bakar.

Zašto?

Bakar je berzanski proizvod. Cena mu je svuda ista, ali ne i kvalitet. Mi u Srbiji još ne možemo da dobijemo dovoljne količine bakra određene čistoće i ujednačenog kvaliteta. Zato ga kupujemo u Švajcarskoj. Do prošle godine sve smo uvozili, a sada nešto kupujemo i u Srbiji.

Ima li nade?

Definisali smo 37 komponenti koje bi mogle i kod nas da se proizvode. Nekoliko naših veoma iskusnih inženjera rastrčalo se po celoj Srbiji ne bi li među malim i srednjim proizvođačima našli pouzdane i kvalitetne dobavljače. Nije im to, za sada, pošlo za rukom. Imamo jednog u Bačkom Petrovcu i svi su izgledi da još jednog dobijemo u Šapcu. Izgubili smo, nažalost, dobre inženjere i majstore elektro i mašinske struke. Ne gubim nadu, verujem da ćemo za neko vreme pronaći dobavljače i u Srbiji koji će biti u stanju da naprave bar 50 do 60 odsto delova za generatore i ostalu opremu.

Proizvodite tolike mašine i opremu, ali nijedan Vaš generator nije montiran u Srbiji. Zbog čega?

U svet je otišlo generatora koji su u stanju da proizvedu 109.581 megavat struje ili 450 puta više nego što je instalisana snaga u Srbiji. Ali, nijedan još nije montiran kod nas. Za to nismo mi „krivi”. Prvu vetrenjaču koja će praviti struju Srbija bi trebalo uskoro da dobije u Dolovu kod Pančeva, ali to je posao, pre svih, države, investitora i EPS-a, a ne „Simensa”.

Ima li razlike u proizvodnji od pre deset godina, kada ste počeli, i danas?

Prosto ne znam kako da opišem tu razliku. Možda ovako. Razlika između sadašnjih generatora od šest megavata i onih s kojim se počelo, od 500 i 800 kilovata, otprilike je kao kada bi se uporedile hidroelektrane „Đerdap 1” i recimo „Bajina Bašta”. Ta razlika je u težini još upečatljivija – sa 200 kilograma stiglo se do mašina od 68 tona. I najveća tehnološka tajna u proizvodnji generatora nije u mehanizmima ili menjačima već u elisama. U njihovim uglovima koji će uhvatiti svaki dašak vetra.

Može li svaki vetar da pravi struju?

Oluje ne prave struju. Za vetrogeneratore najoptimalnija brzina vetra je od šest do osam metara u sekundi. Ispod toga je slabo, ali posao ne čine ni olujni udari vetra. Ta struja je neupotrebljiva. Tada se zbog mogućih oštećenja menjača, vetrenjače isključuju. „Simens”, recimo, u takvim prilikama ne „gasi” vetrenjaču, već elise postavi tako da propuste udare vazduha. Nama se sa zemlje, kada ih gledamo, čini da se elise veoma sporo okreću, a prava je proizvodnja kada se svaka okrene šest do osam puta u minutu.

Nastavak na B92...