Izvor: SEEbiz.eu, 26.Apr.2015, 12:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vidojković: Besan sam jer vidim mučko ubijanje društva
INTERVJU - Marko Vidojković jedan je od najpopularnijih savremenih srpskih književnika. Osim po književnom radu, Vidojković je itekako poznat po svojim javnim istupima koji su često "crvena krpa" za vlastodršce.
U razgovoru za SEEbiz otkriva zašto mu pisanje knjiga danas oduzima više vremena, šta misli o trenutnoj vlasti u Srbiji, zašti ima ambivalentan odnos prema Beogradu, ali i to šta ga čini besnim.
SEEbiz: U jednom intervjuu si rekao da ti društvene >> Pročitaj celu vest na sajtu SEEbiz.eu << mreže i internet uopšte oduzima puno vremena i da ti čak usporava pisanje knjiga. Koji je optimalan način korišćenja interneta za jednog pisca, treba li da se oglašava često, ili samo kada ima nešto važno da kaže?
Vidojković: Nekada, kada je internet bio spor, kada nije bilo društvenih mreža, sednem za tastaturu i pišem do iznemoglosti. Prva dva romana napisao sam za desetak dana. Pretvaranje društvenih mreža u gospodare naših mentalnih sklopova, dovelo me je do opsesivno-kompulsivnih odlazaka na fejsbuk, često čak i više puta u toku jednog minuta. Kad imaš puno prijatelja, odnosno ogroman njuzifid, na njemu se neprekidno pojavljuje nešto što je dovoljno zanimljivo da ti skrene pažnju. Neka vest, neka slika, neka zajebancija, neki kretenski gif... To žešće usporava rad na knjizi. Ranije bih, posle jednog napisanog poglavlja, polulud izašao na terasu, da malo udahnem vazduh, da osetim šta se dešava napolju. Danas, posle jednog napisanog poglavlja, odem na fejs i tamo ostanem pola čuke. Primetio sam to još tokom pisanja romana „Kandže 2: Diler i smrt“, a „Urednika“ sam krenuo da pišem šest meseci pre roka za predaju teksta, svestan činjenice da će mi internet neprekidno skretati pažnju. Pošto sam završio „Urednika“, pobrisao sam sve informativne portale i sa mobilnog i sa lap topa, ostavivši jedino njuzfid na fejsu kao izvor informisanja. Odjednom sam bio lišen neprekidne akumulacije crnih i nepotrebnih vesti, koje su osnova maltene svake informativne redakcije u zemlji. Sve bitno što se desi, naći će se vrlo brzo na fejsu, a uz to će se naći i neka slika nekog smešnog mačora. Tokom pisanja sledećeg romana potrudiću se da pročestim posete terasi, a da odlazak na fejsbuk svedem na jedanput tokom dva radna sata, ali nisam siguran da će mi to poći za rukom. Dvaput sam se brisao sa tvitera, ne toliko da ne bih kompletan svoj život prepustio društvenim mrežama, već zato što tviter zahteva od svog korisnika da neprekidno cvrkuće o nečemu i da prati šta drugi cvrkuću. Ne prija mi da se neprekidno oglašavam, sasvim se dovoljno oglašavam u intervjuima koje dajem, u knjigama koje objavljujem i putem linkova koje kačim na fejs.
SEEbiz: „Priče s dijagnozom“ su, kao i tvoje ranije knjige, inspirisane Beogradom i Beograđanima. Voliš li Beograd/Beograđane i zašto? Koja su „tvoja“ mesta u gradu? Pratiš li regionalnu književnu scenu i da li ti je na njoj neko zanimljiv?
Vidojković: Volim Beograd. U njemu su rođeni moji roditelji, u njemu sam rođen i ja. Ipak, u Beogradu je retkost pronaći generaciju koja u njemu živi duže od tri kolena. To je zato što je Beograd grad razaranja i smrti, ali i ponovnog građenja i novog rađanja. U Beogradu se ovi kontrasti smenjuju prečesto, čak i po nekoliko puta u toku jednog veka. Beograd surovo naplaćuje svoju privlačnost, uglavnom oduzimanjem života ili proterivanjem. Ne smemo, svi mi koji smo se našli u Beogradu, zaboraviti da su, za poslednjih sedam hiljada godina svi koji su se ovde našli, ili brže-bolje odavde zbrisali, ili ih je Beograd pojeo. Živeti u Beogradu predstavlja učestvovanje u borbi između najdivnijih i najgorznijih pojava koje čovek može da zamisli. Mogu slobodno da kažem da nijedan deo Beograda ne osećam kao moj, ali nijedan deo Beograda ne osećam ni kao tuđ. Gde god u Beogradu da se nađem, tamo mogu da doživim najlepše, ali i najužasnije trenutke. Ipak, ti najlepši trenuci ne mogu se meriti ni sa jednim drugim mestom na planeti. Kad je reč o regionu, scena je kvalitetna, u svakoj od naših kvazidržava postoji po nekoliko istaknutih pisaca i neću licitirati imenima, pošto ću sigurno nekog izostaviti.
SEEbiz: S obzirom na to da je sloboda medija u Srbiji trenutno pod velikim pritiskom vlasti, ljudi doživljavaju društvene mreže kao ventil, ili slobodan prostor. Je li to dobro i zašto?
Vidojković: Dobro je da uopšte imamo internet kao alternativni metod pronošenja vesti. Naravno, vesti na internetu su često netačne, stoga, ako ti neka vest zapadne za oko, treba je uvek dvaput ili triput proveriti, pre nego što je šeruješ. Odgovornim deljenjem informacija, društvene mreže na internetu postaju dominantan izvor informisanja i vlast to veoma dobro zna, zbog čega i angažuje armiju botova da pokušaju nemoguće – da slobodnim ljudima začepe usta. Ipak, nikada ne treba smetnuti s uma da su društvene mreže u vlasništvu korporacija, kojima je primaran cilj bio i ostao da zgrću pare. Mislim da je besmisleno polemisati sa fejsbukovim pravilima, to bi bilo kao da meni neko određuje u koju boju ću da okrečim rođenu klonju. Zapitam se koliko je informacija sakriveno od nas u doba kada internet nije bio toliko moćan, u doba kada su samo urednici u medijima odlučivati šta će biti objavljeno, i oblije me hladan znoj. Ostaje nam da se nadamo da društvene mreže neće do kraja podleći trendu globalne fašizacije, kao i da serveri sa našim fotografijama, lajkovima, putovanjima, brojevima mobilnih telefona, privatnim prepiskama, dakle kompletnim životima, ostanu nezanimljivi tajnim službama, kojima su, nikad to nemojte zaboraviti, u potpunosti dostupni.
SEEbiz: Zašto je po tvom mišljenju 2008. godina prekretnica i za Srbiju i za svet?
Vidojković: Kad je u jesen 2008. objavljena vest da je svet dožveo ekonomski kolaps, te da najrazvijenije privrede zapadne civilizacije ulaze u recesiju, trebalo je da nam bude jasno da smo mi neodvojivi deo te opšte propasti. Bilo je to doba kada su DS i SPS postigli istorijski sporazum o pomirenju i zajednički nas povele putem EU, koja je u tim trenucima upravo počela da se ogoljava kao moderna masovna robovlasnička struktura. Tek što smo se navikli na to da se oko nas na svakom ćošku nalaze banke, da u njima imamo tekuće račune, da dižemo kredite, da kupujemo kola i stanove, da nam na te račune redovno ležu plate, na dozvoljeni minus, na revolving i sve ostale slatke mamce finansijskih bogova, odjednom je sve propalo. Nismo se ni usudili da razmišljamo o tome šta će se desiti kad i mi dođemo na red za naplatu. Prethodne vlade očigledno nisu htele da se bave time, neki bezobraznici su čak govorili da je svetska ekonomska kriza naša ekonomska šansa, a ova vlada, sve i da hoće, ne može ništa da ispravi, pre svega zbog nekompetentnost kadrova, ali i zbog podaničkog karaktera njenih vodećih ličnosti. Pritom mislim na podaništvo svetskim elitama, kojima je u interesu potpuna ekonomska i društvena propast našeg regiona.
SEEbiz: Zašto je vlast Vučića i Nikolića uništila i one poslednje potencijale Srbije?
Vidojković: Ne poznajem ni jednog ni drugog da bih mogao da tvrdim zbog čega su dovršili našu propast, ali ovako izdaleka čini se da je u Nikolićevom slučaju reč o kombinaciji apsolutne nekompetentnosti i korumpiranosti, a da je Vučićeva dijagnoza kombinacija siledžijstva i pohlepe. Šta god bilo, ne treba zaboraviti da njih dvojica, a naročito Vučić, od najviših predstavnika razvijenih zemalja dobijaju sve same pohvale. Nije predsedniku bezveze nadimak „Grobar“. Ironija sudbine dovela ga je na čelo naše zemlje u trenutku kad je trebalo zakopati, prethodnih decenija utamanjene zdravstvo, sudstvo i prosvetu. Ne mogu da se otrgnem utisku da su svi političari u ovoj zemlji na platnom spisku nevidljivih korporativnih čudovišta, kojima je u interesu da na ovim prostarima ostane što manje ljudi, a što više prostranstava za otimanje, stoga ni ne mogu da napravim pravu razliku između Vučića, Nikolića, Tadića, Koštunice ili Dačića, zato što, sudeći po našem tužnom iskustvu, svi oni igraju za isti tim.
SEEbiz: Od pojavljivanja u svetu književnosti važiš za buntovnika. Zbog čega si besan danas?
Vidojković: Besan sam što se pred mojim očima odvija kasapljenje i mučko ubijanje celog našeg društva. Država, kao i tokom Miloševićeve vlasti, menja svoj lični opis. Tada su beogradske krovove naružile nadogradnje, finansirane krvavim parama, a danas beogradske kuće nestaju, da bi na njihovim mestima izrasle nove zgrade, često katastrofalnog kvaliteta i grozomornog izgleda, takođe finansirane krvavim parama. Besan sam što sam svestan da je onom Beogradu koji sam onoliko voleo definitivno došao kraj. Nadam se da će se naći neko ko će isto toliko voleti ovaj Beograd u kome sad odrasta. Besan sam jer to što sam u stanju da zapazim toliku promenu znači da sam zapravo prilično mator, a osećam se i dalje kao klinac. Sigurno bih mogao da navedem još barem sedam razloga za bes, ali to je u sklopu mog karaktera. Lako se razbesnim, a teško se iskuliram.
SEEbiz: A šta ti se lepo događa, osim što su „Priče s dijagnozom“ visoko na listama srpskih bestselera?
Vidojković: Lepo je što sam živ, zdrav i u punoj snazi za dalju borbu. Moja vojska reči spremna je za novu ofanzivu.
