Izvor: Blic, 04.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velika mala privreda
Nema ministra koji neće reći da su mala i srednja preduzeća danas ključ, ako ne za sve, a ono za najveći broj naših (ekonomskih) nevolja. Mala (i srednja) preduzeća su naša najveća nada kad je reč o zapošljavanju, investicijama, izvozu...
To nije ništa novo. Još pre dvadesetak godina, u doba socijalističkog samoupravljanja, doduše negde pri njegovom kraju, nastao je slogan „mala privreda - velika šansa". Od tada se, dakle, nije mnogo šta promenilo. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Jedino se sad ne kaže mala privreda, to je nekako izašlo iz mode, ali je sve drugo manje-više isto: šansa je tu, ali nikako da je iskoristimo. Bar pedeset odsto. Možda će akcija koju je poveo „Blic", izbor preduzetnika godine, pomoći da ovaj sektor privrede, tačnije ljudi koji njemu pripadaju, dobiju podstrek i, što je važnije, bolje uslove za rad i napredak. To je, zapravo, bar po mom razumevanju stvari, njen prevashodni smisao i cilj.
Žila kucavica
Od svih osobina koje imaju mala i srednja preduzeća sigurno je najvažnija - fleksibilnost. Ili, drugačije i naški rečeno, prilagodljivost. Ona bolje slušaju i lakše osećaju „damare" tržišta, brže uviđaju promene u potrebama potrošača i spremno na njih reaguju, tj. odgovaraju.
U korenu ovoga, međutim, stoji jedna druga ljudska osobina - žilavost. Niko ne voli da propadne. To jest, ako propadne jedan biznis, ne propada biznismen. Zato neka preduzeća mogu i više puta u svom veku da promene delatnost, da sa jednog posla koji više ne ide, pređu na drugi koji ide. A može i celo preduzeće da se ugasi i da umesto njega bude otvoreno neko novo koje će se baviti novim poslom. U najrazvijenijim zemljama svake godine se osniva i gasi na desetine hiljada firmi. Najveća vrlina i prednost tih sistema je da se u njima brzo i lako može ući u neki posao, samo ako u njemu vidite šansu, a isto se tako lako može iz njega i izaći, kad vam iz bilo kog razloga dosadi. U Srbiji, nažalost, nije tako. Preduzeće je teško osnovati, a privreda je u velikoj meri, što formalnim što neformalnim preprekama konkurenciji i takmičenju, monopolizovana. Zbog toga je Srbija izuzetno skupa zemlja, o čemu se baš ovih dana dosta govori.
Iz te žilavosti i prilagodljivosti proizilazi sve drugo što krasi mala i srednja preduzeća: njihova veća preduzimljivost i inovativnost, brže donošenje odluka u njima, veća upravljačka i svaka druga efikasnost... Recimo, kad je o donošenju odluka reč, to je naročito važno kod investicija: preduzetnik čim uoči potrebu, tj. šansu na tržištu, takoreći istog trenutka donosi odluku, ne treba da čeka sazivanje odbora direktora, pa da ubeđuje finansijskog direktora da to valja i može, još manje će da čeka da se sastanu neki upravni i nadzorni odbori (u kojima, bar kad je reč o domaćim velikim, javnim preduzećima, polovina i ne razume o čemu se radi), ako ima para, može da dejstvuje odmah, ako ne, može odmah u banku, po kredit.
Preko veze do veze
E, pošto život nije bajka, tu već počinju problemi. Jer, krediti su u Srbiji skupi, skuplji nego zemljama sa kojima domaća preduzeća treba da se takmiče na velikom ali zahtevnom tržištu Evropske unije.
Uopšte, ambijent u Srbiji nije baš najpogodniji za razvoj biznisa, a pogotovo malog i srednjeg, onog dakle, koji nastaje samostalno, bez specijalnih veza sa državom i političarima. Da ostavimo političke prilike po strani, Srbija nije rešila elementarne, infrastrukturne probleme. To se pre svega odnosi na saobraćajnu infrastrukturu. Kad se sve skupi, putevi su u vrlo lošem stanju. Nešto se radilo poslednjih godina, ali to ni izbliza nije dovoljno da bi se za putnu mrežu u Srbiji moglo reći da je - pristojna.
Železnička mreža pak praktično i ne postoji. A to što postoji, bolje da ga nema. I kad to kažemo, ne preterujemo baš mnogo.
Dunav, evropska reka, kao da ne protiče kroz Srbiju. O Savi da i ne govorimo. Vojvodina je, pre sto godina, ispresecana kanalima (Dunav-Tisa-Dunav; Veliki bački kanal), između ostalog da bi se njima prevozila i roba. Sada su oni prepuni blata, zagušeni i zapušeni, van upotrebe. Duž tih puteva, pruga i reka moglo bi da nikne hiljade preduzeća.
Ali, nisu samo to komunikacije, pogotovo ne danas. Telekomunikacije, internet, daleko su od potreba savremenog poslovnog čoveka. Te veze su skromnog obima, spore i skupe. Ni u čemu kao u tome ne zaostaje danas preduzetnik u Srbiji za svojim konkurentima, ne samo iz najrazvijenijih ekonomija Zapada, nego i iz susednih zemalja.
Konačno, treba reći i ovo: male privrede nema bez velike. Tačno je da u razvijenim zemljama 90-95 odsto ukupnog broja preduzeća spada u kategoriju malih i srednjih. Ali najveći broj tih malih firmi radi za velike multinacionalne kompanije. Savremeni industrijski proizvodi sastoje se od stotinu delova. Ne prave se svi oni, do najsitnjeg delića, u „Simensu", „Micubišiju", „Dženeral elektriku"... Za njih rade hiljade kooperanata, koji se, dakle, samostalno nikad i ne pojave na tržištu; oni unapred znaju šta i za koga proizvode. Što i nije tako loša pozicija, zar ne? U Srbiji, međutim, velikih industrijskih sistema gotovo da i nema. Socijalistički giganti su (delom i zbog sankcija) propali, novi se još nisu pojavili.
Sve u svemu, čini se da je pred malim i srednjim preduzećima u Srbiji još uvek doba velikih izazova. Jedna izreka kaže „ono što me ne ubije, ojačaće me". Valja se nadati da je mali i srednji biznis u Srbiji najveća iskušenja ipak prošao i već dovoljno ojačao za ona koja slede.
