Izvor: Politika, 21.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U susret gladnim godinama
Svet strepi od oskudice pšenice, dok mi s nikada manje posejanim površinama hlebnim žitom na to gledamo idilično, a smeši nam se poskupljenje hleba
Proizvođači pšenice moraće svake godine da ostvaruju rekordnu žetvu da bi podmirili rastuću svetsku tražnju i sprečili glad, ocenio je Vilijam Dojl, direktor kanadske firme „Potaš”, najvećeg svetskog proizvođača kalijumskog đubriva, prenosi Tanjug. Globalne zalihe žitarica prošle godine toliko su opaleda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se čovečanstvo njima može prehraniti tokom svega 53 dana. To je najmanja količina hlebnog žita od 1960, otkad se vodi statistika, navodi agencija podatak ministarstva poljoprivrede SAD.
I za kraj. Ako ove godine žetva pšenice ne bude dovoljno dobra u važnijim poljoprivrednim regionima, stručnjaci predviđaju – glad. Bez rekordne 2008, kako bi se očuvao sadašnji veoma niski nivo zaliha, upozorio je Dojl, sve će biti mnogo teže, a cene žita i hleba odlaze u nebo, baš kao poslednjih meseci vrednost barela sirove nafte.
Svetske cene ratarskih kultura učetvorostručile su se u poslednjih deset godina. Srbija je, nimalo slučajno, prošle sedmice ponela neslavan rekord. Na njenoj zvaničnoj, Novosadskoj berzi tona pšenice bila je najskuplja na svetu. Zbog toga danima visi u vazduhu novo poskupljenje hleba.
A na našim njivama iz ne tako oštre zime „izvlači” se svega 462.000 hektara pod pšenicom. Ako joj izostane valjano prihranjivanje, a proleće i rano leto joj ne budu naklonjeni, imaćemo pravu sirotinjsku žetvu. S prinosima od oko tri do 3,5 tona po hektaru, što je višegodišnji prosek, dobićemo, nominalno, taman onoliko žita koliko nam je potrebno. Da zrno ne ode stoci. A to je nemoguće. Tržišnost našeg pšeničnog roda je mnogo manja.
Šta to znači?
Da ćemo se, posle mnogih godina, susresti sa mogućim, a neki tvrde i sasvim izvesnim, uvozom pšenice. O izvozu, koji je lane bio preko 400.000 tona, može samo da se mašta.
Naša država u takvim okolnostima ne čini ni ono što može, pošto ništa valjano nije uradila da bi sadašnju situaciju predupredila. Kao igrač šaha u strašnoj vremenskoj oskudici, kada treba povlačiti najjače, dobitne poteze, ona radi u korist sopstvene štete, ali i štete najšireg sloja potrošača.
Najpre produžava važenje uredbe o zabrani izvoza pšenice. Sve pod izgovorom da time „štiti nekakvu prehrambenu sigurnost i standard domaćih potrošača”, a u stvari time omogućava najžešći mogući monopolistički položaj povlašćenih žitara i skladištara, koji, pametni, na tržište iznose onoliko robe koliko im je dovoljno da sačuvaju paprenu domaću cenu.
„Rasrđena država” preti im praznom puškom. Nekakvim intervencijama jevtinijim brašnom iz robnih rezervi, a potom i skidanjem uvozne takse od 30 odsto. Od koga sada kupiti robu kada se razlika u ceni između uvozne i naše pšenice izražava u svega desetak, dvadeset dolara po toni? Gde su transportni i drugi troškovi? I sada smo tu gde jesmo. Vezali smo sami sebi ruke neodgovornim odnosom pred sopstvenom bliskom budućnošću. Bar po pitanju kakve-takve sigurnosti da se možemo sami ishraniti u „ovim teškim vremenima”.
Srbija nije što i Amerika, Kanada ili Australija. Nema, niti može imati na desetine miliona hektara pod pšenicom. Ali, od 600.000 do 800.000 hektara – može. Ako ni zbog čega drugog, barem zbog valjanog plodoreda. Uz prosečan rod, ako već neće i ne može da pomogne svojim paorima, da visokom agrotehnikom dostignu evropske prinose od šest do sedam tona po hektaru, obezbediće sebi sigurnu, jevtiniju sopstvenu pogaču, ali i solidan kontingent za izvoz. Ali, izvoz od koga se neće bogatiti novopečeni žitarski tajkuni, nego ratari.
Gostujući uoči lanjske žetve u „Politici” aktuelni ministar poljoprivrede dr Slobodan Milosavljević izjavio je, s punim pravom, da naš cilj ne može biti niti sme da bude izvoz golog zrna pšenice, već mnogo skupljih prerađevina. Da ne izvozimo sirovinu, već proizvode visoke tehnološke vrednosti. I?
Iza te izjave, s kojom se svaki iole ekonomski pismen čovek mora složiti, ništa praktično nije usledilo. Gde su ti programi i podsticaji? Nema ih. Kažu to je posao preduzetnika. Svemoćnog i nemuštog tržišta. Šarena laža. Država, a to znači nadležna ministarstva i neke vladine agencije, pa i komora, nisu u tom smeru mrdnuli prstom. Naprotiv. Dopustili su, nekima, a potom svima zabranili izvoz.
Možda, posle svega, hleb i nije tako skup.
Slobodan Kostić
[objavljeno: 22.02.2008.]
