Izvor: Politika, 18.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tehnološko ubrzavanje
Srbija mora znatno da ubrza tehnološki razvoj ako želi da poboljša život građana, smatra prof. dr Radivoje Mitrović s Mašinskog fakulteta u Beogradu, negdašnji ministar za nauku
INTERVJU
U danima i sedmicama političkih (i izbornih) presabiranja malo ko, osim u maglovitim nagoveštajima, predočava da je suštinski i suštastveni izazov za Srbiju – može li se ubrzati tehnološki, a time i ekonomski korak. Ulaganja u nauku i visoko obrazovanje su početak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svakog ozbiljnog pregnuća, praćenog mnoštvom drugih mera.
Naš sagovornik prof. dr Radivoje Mitrović, s Mašinskog fakulteta u Beogradu, smatra da se ne sme izostaviti kultura (trolist nauka–obrazovanje–kultura). S velikim istraživačkim i upravljačkim iskustvom – pored ostalog tri godine zamenik i ministar za nauku i tehnologiju – on uverljivo dočarava šta bi trebalo smesta preduzeti, ukoliko želimo da zemlja svake godine beleži sedam i više odsto privrednog rasta.
Mora li Srbija da ubrza vlastiti tehnološki korak? Šta bi valjalo, najpre, preduzeti?
Srbija mora znatno da ubrza tehnološki razvoj ako želi da poboljša život građana. Samo stopa rasta društvenog proizvoda od sedam i više odsto omogućava da se uhvati priključak s razvijenim zemljama. I to može zato što ima zavidnu intelektualnu moć na univerzitetima, u institutima i razvojnim centrima pojedinih preduzeća. Samo na znanju i kulturi zasnovana strategija razvoja društva može imati uspeha, i na kraći i na duži rok.
U prilog tvrdnji naveo bih primer Kine, čije su reformi uobličene na 11. kongresu KP 1978. Tih godina ekonomija je došla do propasti. Predložena strategija imala je jedan suštinski cilj – ekonomski oporavak. Rezultati su svima vidljivi. Strana iskustva se u najvećoj meri koriste, ali se objedinjuju s domaćom stvarnošću. Mera za prihvatanje novina jeste uticaj na rast društvenog proizvoda, a prednost se daje poduhvatima koji podstiču celu privredu. Naglasak je na visokim tehnologijama i industriji hrane. Jasno je da iskustvo drugih zemalja (Finska, Japan, Južna Koreja, Irska) ne može biti obrazac, ali može biti podsticaj i primer.
Koje joj pogodnosti idu naruku? Kako da ih iskoristi?
U svetu, barem u razvijenom, na delu je preobražaj iz industrijskog u informatičko, može se reći i u društvo bioinženjerstva. Kao mnogo puta ranije, postavlja pitanje: „Koja je strategija državnog i društvenog razvoja najdelotvornija?” Složeno pitanje ili pregršt pitanja, ali u osnovnim naznakama stožer razvoja Srbije su: hrana, energija i saobraćaj.Kada kažem hrana, ne podrazumevam samo primenu najnovijih tehnologija u proizvodnji, nego i osavremenjenu mašinsku, hemijsku, procesnu i industriju prerade.Mislim na dovoljne količine kvalitetnih proizvoda i prerađevina koji će biti jedan od stubova za suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni. Šta su to prednosti Srbije?
Geografski položaj, dobri klimatski uslovi, povoljan odnos sunčeve toplote i padavina, izvanredne pogodnosti u navodnjavanju (najveća mreža kanala u Evropi posle Holandije), plodno zemljište i uglavnom nezagađeno i, što je najvažnije, vrhunski naučnici i stručnjaci sa svetski priznatim rezultatima. Energija je sigurno jedna od prilika za brži razvoj, tu pre svega mislim na valjano osmišljeno korišćenje fosilnih goriva (ugalj) i obnovljivih izvora (sunce, vetar i biomasa). Domaće tehničko znanje u proizvodnji i prenosu energije je za svako uvažavanje. Pod saobraćajem podrazumevam drumski, vazdušni, vodni i telekomunikacije. Srbija mora iskoristiti sva preimućstva geografskog položaja, u svesti građana je pogrešno i iskrivljeno shvatanje da je biti na vetrometini i raskrsnici prokletstvo. U stvari, to je bogomdana prednost koju ne umemo da iskoristimo.
Zbog čega je veće ulaganje u nauku i visoko obrazovanje od presudne važnosti? Zar nije celishodnije da budu pod jednom kapom?
Izdvajanja za nauku i kulturu su, u stvari, ulaganja u sopstveni razvoj. Nema veće proizvodnje bez savremene tehnologije, a ni bez stručne radne snage. Pokretač promena i napretka u svetu su vrhunski ljudi iz nauke i kulture. Svetska iskustva govore da su odvajanja ispod jednog postotka društvenog proizvoda mala, usuđujem se da kažem – zanemarljivo mala. Tek s tim procentom stiču se uslovi za ozbiljan razgovor u vezi s razvojem.
Da li bi prva sledeća odluka vlasti trebalo da bude povećanje na jedan odsto?
Za očekivati je da svaka vlada koja želi da bude reformska, i svesna je sopstvene i društvene odgovornosti za stanje i napredak društva, odmah mora preduzeti radikalne korake ka povećanju ulaganja, prevashodno u nauku, kulturu i obrazovanje.Sasvim je razumno postaviti pitanje kako preustrojiti i objediniti nauku i visoko obrazovanje.
Zašto su ta dva područja, tolika srodna i isprepletena, u stvarnosti razdvojena?
Jasno je da bez nauke i istraživanja nema univerziteta. Sadašnje rešenje po kojem su nauka i visoko obrazovanje razdvojeni u dva ministarstva ima svoje prednosti i mane. Uveren sam da bismo sveobuhvatnim kritičkim preispitivanjem brzo zaključili da je društveno opravdano jedinstveno administriranje naukom i visokim obrazovanjem. To je, uostalom, slučaj u mnogim zemljama.
Gde su u svemu tome mladi i daroviti visokoškolci i istraživači? Ima li načina da se zadrže u zemlji?
Mladi ljudi treba da idu u svet, u vodeće naučne, kulturne, obrazovne i tehničke centre, kao što su odlazili odvajkada (Tesla, Pupin, Milanković, Petronijević i mnogi drugi). Da stiču nova znanja i veštine, da se vraćaju u zemlju, da ih prenose na nove naraštaje i primenjuju u životu. Ali moramo da im (a i ostalima) olakšamo ostanak i opstanak: krov nad glavom, veće zarade, obnovljena oprema, češća putovanja u svet.
Čime podstaći metalsko-metaluršku industriju, bez koje nema ni izgradnje energetske mreže, ni savremenog saobraćaja, ni bogatijih prinosa u poljoprivredi?
Na osnovu cene kilograma pojedinih proizvoda može se mnogo toga zaključiti. Na jednoj strani, kilogram najsavremenije letelice za izviđanje „avaks” košta 7.700 evra, avionskih motora oko 4.000, metalnih konstrukcija (zavisno od složenosti) od 15 do 500. A na drugoj, kilogram pšenice košta 10-30 centi (zavisno od godine), malina od 1 do 3 evra itd. (Usput, kilogram sosa od malina u Nemačkoj se prodaje za oko 25 evra.) Iz podataka se jasno vidi koliko tona poljoprivrednih proizvoda u vidu sirovina treba isporučiti da bi se zadovoljile potrebe za tehničkom robom (automobil, aparati za domaćinstvo i sl.). Kojim putem ići? Proizvodnja hrane, da. I to zdrave i zasnovane na najsavremenijim znanjima i tehnologijama. Ali, i izgradnja što više prerađivačkih postrojenja i osvajanje što šire lepeze gotovih proizvoda, čija je sirovinska podloga hrana.
Suštinski uslov jeste usvajanje najsavremenijih tehnologija, među kojima mašinogradnja, informatičke i biotehnologije imaju vodeće mesto.
Stanko Stojiljković
[objavljeno: 19.05.2008]
