Izvor: Blic, 16.Dec.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tajna velikih 'biznismena'
Tajna velikih 'biznismena'
Kakve veštine, znanja i sposobnosti treba imati da bi se brzo i lako došlo do velikog bogatstva? Pomalo suvim jezikom trojica čuvenih američkih pravnika, kriminologa, objašnjavaju da 'brzina i efikasnost u poslovanju kriminalnih organizacija nije nužno posledica samo njihove organizacione strukture i sposobnosti bosova'. Efikasnost ovih organizacija je, kažu ovi kriminolozi, velikim delom rezultat zaobilaženja zvaničnih dozvola, zahteva inspekcijskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << službi... 'Legitimne korporacije, kada bi zaobilazile sve federalne, državne i lokalne propise o poslovanju, takođe bi bile efikasnije', zaključuju ovi kriminolozi.
Da bi postigao i očuvao veliku efikasnost, brzinu poslovanja i osigurao visoke profite, organizovani kriminal, tvrde američki autori, mora u najmanju ruku da obezbedi prećutno tolerisanje organa vlasti, a često i njihovu aktivnu podršku. Zato kriminalno podzemlje sa vlašću uspostavlja 'specijalne odnose' ili rado pristaje na ponudu takvih odnosa. Vladajuće je mišljenje među američkim stručnjacima da ti 'specijalni odnosi' počivaju ili na obavljanju 'prljavih poslova' za državu ili na korumpiranju nosilaca javnih funkcija i ovlašćenja.
Legendarna je saradnja Lakija Lučana i američkih marinaca u Drugom svetskom ratu. Kasnije, posle sramote koju su kubanske oružane snage nanele američkoj vojsci pri neuspešnoj invaziji u Zalivu svinja krajem šezdesetih godina prošlog veka, vrhovi obaveštajnih službi SAD angažovali su više profesionalnih ubica da izvrše atentat na kubanskog predsednika Fidela Kastra. Ovi ljudi iz američkog kriminalnog podzemlja su od 1959. do 1965. i pokušali u više navrata da izvrše atentat, svaki put neuspešno. U jednoj grupi, koja se pod šifrom 'Operacija mungos' pripremala za atentat na Kastra u kampusu Univerziteta Majami, zatekli su se svi akteri koji su javno umešani u kasnija ubistva američkog predsednika Džona Kenedija i njegovog brata, senatora Roberta – Li Harvi Osvald, Džek Rubi, ali dvojica iz vrhova mafije – Sem Đankana i Santo Trafikante. Robert Kenedi je kao tadašnji državni tužilac bio direktno uključen u akciju Kastro, a Trafikante je kasnije povezivan i sa ubistvom crnačkog lidera Martina Lutera Kinga.
Sumnja u povezanost bosova kriminalnog podzemlja sa tajnom službom CIA bila je svojevremeno i razlog što je direktor FBI dobio od državnog tužioca zadatak da utvrdi veze organizovanog kriminala sa biznisom i vlašću. Javnosti nikada nisu predstavljeni rezultati te istrage.
Smatra se da su angažmani kriminalaca za obavljanje 'prljavih poslova' standard u većini zemalja, ali da nacionalne vlade strogo vode računa da ovi angažmani ostanu tajna, te da kontrola u odnosima sa kriminalcima stalno ostane u rukama vlade.
Korumpiranje, po američkom iskustvu, počinje od policajaca pozornika i završava se u vrhu vlasti – u Beloj kući. Mito koji dobijaju pozornici zavisi od profitabilnosti rejona. Tako su, na primer, prema jednoj u Americi čuvenoj istrazi iz sedamdesetih godina, njujorški kockari plaćali policajce 'po čoveku' od 300 dolara na Menhetnu do 1.500 dolara u Harlemu. Kriminalci teže da u policiji pre svega podmite 'srednji ešalon' koji može, na primer, svoje ljudstvo da preusmeri sa progona organizatora ilegalnog kockanja ili dilera droge na regulisanje saobraćaja ili neki sličan 'neutralan' posao.
Ranih sedamdesetih prošlog veka otkriven je podatak da je tadašnji američki potpredsednik Spiro Egnju u vreme dok je bio guverner Merilenda primio mito, a uz to još i utajio porez. Posle pregovora sa tužiocem, Egnju se povukao sa mesta 'drugog čoveka SAD', izrečena mu je uslovna osuda bez nadzora u trajanju od tri godine i platio je 10.000 dolara novčane kazne. Tek što se američka javnost bila povratila od šoka sa Egnjuom, njegov naslednik na mestu guvernera Merilenda Marvin Mendel osuđen je zbog prevare i reketiranja. Drugo lice 'mreže zločina'
Poslovni ljudi, političari i funkcioneri sistema krivičnog pravosuđa uključeni su u 'podzemnu, nevidljivu industriju' koja se gradi na ilegalnoj kocki, trgovini drogama, lihvarenju, prostituciji i prevarama u biznisu, osnovni je zaključak kriminologa Vilijama Čemblisa nakon dugotrajnog proučavanja organizovanog kriminala u američkom gradu Sijetlu, na krajnjem zapadu granice sa Kanadom. Čemblis je krajem osamdesetih godina prošlog veka, kada je završio istraživanje, ustvrdio i da organizovani kriminal u Sijetlu 'nije pod kontrolom mafije'.
'Mrežu zločina', kako ju je nazvao Čemblis, čine labave veze biznismena, političkih i pravosudnih funkcionera koji sarađuju kako bi koordinirali proizvodnju i distribuciju nedozvoljenih sredstava i usluga za kojima postoji izražena potreba ili, ekonomskim rečnikom rečeno, tražnja.
U šemi koju su za američko društvo postavili Čemblis i njegovi saradnici, finansijeri, oni koji finansiraju operacije, i organizatori, oni koji nadziru neposredne izvršioce operacija - kriminalce, kako ih je Čemblis nazvao 'reketaše', stvaraju 'labavu mrežu zločina s ciljem sticanja finansijske dobiti'.
Ovo je istraživanje predstavljalo pravu malu revoluciju u američkoj kriminologiji jer ukazuje da kriminalno podzemlje nije organizovano kao čvrsto uređena 'Koza nostra', već da je kreirano od lica koja nastoje da se obogate kriminalnim aktivnostima, a predstavljaju 'legitimne' članove društva i zauzimaju važne položaje u privredi, politici i pravosuđu.
Druga grupa američkih kriminologa je kasnije, pozivajući se na Čemblisovo i neka ranija istraživanja, ustvrdila kako je u Americi dugo i naširoko popularizovana teza o nacionalnom, centralizovanom kriminalnom sindikatu pod kontrolom mafije zapravo neka vrsta paravana za biznismene i javne funkcionere koji 'kao i u svih prethodnih više od sto godina igraju važnu ulogu u organizovanju i delovanju kriminalnih sindikata'.
