Izvor: Politika, 08.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svaki četvrti radi na crno
Na oko dva miliona zaposlenih dodaju se i oni koji rade na crno, kojih ukupno ima 600.000 – kaže Jurij Bajec, ekonomski savetnik premijera
Sanja Novaković (27) svako jutro se budi u sedam sati i s Banovog brda odlazi na drugi kraj grada jer u Novom Beogradu radi kao prodavačica u omanjoj radnji. Njena drugarica Irena, za razliku od nje, prespava ceo dan jer radno vreme ove devojke počinje u 11 sati uveče. U kladionici iz kraja, gde je već nekoliko meseci zaposlena kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šankerica, Irena radno vreme završava svega nekoliko sati pre nego što njena sestra od tetke Danica, s kojom deli garsonjeru na Zvezdari, s gomilom torbi, krene put Bulevara kralja Aleksandra gde poslednjih nekoliko godina prodaje kinesku robu. Iako se smene ove tri drugarice uopšte ne poklapaju, a njihove profesije ni po čemu nisu slične, gledano očima statističara, sve tri mogu da se svrstaju u istu grupu zaposlenih. Ni Sanja, ni Danica, ni Irena nemaju ni dana upisanog staža u radnoj knjižici i ubrajaju se u 600.000 onih radnika koji su uhlebljenje našli u „sivoj ekonomiji”.
Prema podacima ekonomiste Jurija Bajeca, ekonomskog savetnika premijera Mirka Cvetkovića, na ukupan broj zaposlenih od oko dva miliona ljudi dodaju se i oni koji rade na crno, što u procentima iznosi 23,6 odsto. Podaci Nacionalne službe za zapošljavanje mnogo su optimističniji od onih koje je izneo ekonomski savetnik premijera. Kako je ranije isticao Vladimir Ilić, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje, u Srbiji 200.000 do 300.000 ljudi radi u „sivoj zoni”. Jurij Bajec objašnjava da se ove dve brojke u najvećoj meri razlikuju zbog metodologije prikupljanja podataka.
– Kada je reč o anketi o radnoj snazi, na osnovu koje su statističari i došli do brojke od 600.000, svako ko je za novac radio neki posao, pa makar i nekoliko dana u mesecu, računa se kao neko ko radi u crnoj zoni – objašnjava Bajec.
Kao jedan od načina za rešavanje ovog problema u javnosti je često mogao da se čuje predlog da država stimuliše preduzetnike da legalizuju svoja preduzeća, a za uzvrat da ih u prve tri godine oslobodi poreza kako bi stekli početni kapital. Takođe, predlagalo se i da se uvede propis da će poreza biti oslobođen svako ko, kao preduzetnik, osim sebe zaposli bar još jednu nezaposlenu osobu. Ekonomista Danilo Šuković, direktor Centra za ekonomska istraživanja u Institutu društvenih nauka, priznaje da je prilično pesimističan kada je reč o rešavanju ovog problema.
– Lako je pojedinim državnim zvaničnicima da kažu kako bi uvođenje sive ekonomije u legalne tokove rešilo mnoge probleme kada je reč o prihodnoj strani državne kase. Međutim, ministri moraju da imaju u vidu da je rad na crno u izvesnom smislu i socijalni ventil jer ljudi moraju nekako da se snalaze i da traže način da prežive u situaciji kada svakodnevno ostaju bez posla. Ne mogu da crknu. Sve dok država ne obezbedi način za pokretanje malog biznisa, ovaj problem će biti deo naše svakodnevice – uveren je Šuković.
Svetlana Vukomanović, iz Centra za demokratiju, koji upravo ovih dana pokreće projekat koji se odnosi na probleme onih građana Srbije koji platu zarađuju u sivoj zoni ekonomije, ističe da u ovoj organizaciji u poslednje vreme lobiraju da se izmeni Zakon o radu.
– Naš predlog je da se u Zakon o radu unese obaveza da je poslodavac dužan da ugovore o radu zaposlenih drži ili u sedištu delatnosti ili kod nadležnog državnog organa. Jedino na taj način inspektori rada na terenu mogu da provere da li određena firma krši zakon. Jer, praksa pokazuje da je najčešći odgovor poslodavaca kad inspektor zatraži da pročešlja ugovore da se oni „trenutno nalaze kod advokata”. Kad inspektori ponovo dođu onda gazda pokaže antidatiran ugovor i tako se ceo postupak kontrole obesmišljava – tvrdi Vukomanovićeva.
Po slovu zakona, poslodavac je dužan da ugovore o radu drži u sedištu delatnosti samo u dva slučaja: ako je u pitanju rad od kuće ili rad kod kuće (kućne pomoćnice ili bebi siterke na primer).
– Svega jedan procenat ugovora o radu odnosi se na ovakva zanimanja. Izmenama Zakona o radu i unošenjem ove obaveze bukvalno preko noći bi mogao da se reši problem sive ekonomije. Takođe, predložićemo i da postane obaveza poslodavca da vodi evidenciju o dužini radnog vremena, što je najnoviji oblik eksploatacije zaposlenih. Trenutno nema načina da inspektori na terenu ustanove da radnici u nekoj banci ili firmi rade prekovremeno i da im taj rad nije plaćen. Uvođenjem sistema obaveznih kartica ili nekim drugim načinom evidencije stalo bi se na put ovom problemu – uverena je Vukomanovićeva.
U ovdašnjim sindikatima ističu da, bez obzira na to što je brojka od 600.000 ljudi koji rade u sivoj zoni alarmantna, kako se kriza zahuktava tako će ih biti sve više.
– Bojim se da ćemo uskoro imati više radnika „na crno”, nego „na belo” – pesimistična je Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata. – Oblasti koje se po tome najviše ističu su građevinarstvo i tekstilna industrija, ali i medijske kuće. Sa sigurnošću smem da tvrdim da nema oblasti u privredi u kojoj nema ovakvih problema i, nažalost, biće ih još više jer je svetska finansijska kriza nama došla kao odličan izgovor za opravdavanje svih propusta. Možemo mi godinama da raspravljamo o ovom problemu, ali dok se poslodavcima ne olakša i dok država ne smanji neke namete ništa se u ovoj oblati neće promeniti. Samo će biti još gore – uverena je naša sagovornica.
Ona dodaje da sve dok na tržištu postoji toliki broj nezaposlenih i dok vlada tolika jagma za radnim mestom, biće i onih zaposlenih kojima je gazdarica „siva ekonomija”.
A od krupnih kapitalista, prema njenim rečima, po rđavim glasovima, kada je reč o prijavi zaposlenih, naročito se izdvaja Predrag Ranković Peconi, vlasnik kompanije „Invej”. Čim je kriza počela on je otpustio nekoliko stotina starijih radnika i zaposlio mlade ljude preko omladinskih i studentskih zadruga.
Ovaj kontroverzni biznismen „dosije” ima i u Sindikatu „Nezavisnost”. Gotovo u svim fabrika koje su u njegovom vlasništvu, počevši od uljara u Vojvodini, preko novosadskog „Albusa”, do beogradskog „Starog grada”, naročito smederevskog „Milana Blagojevića”, ali i kruševačkog „Rubina”, Peconija kao gazdu prati rđav glas.
Anica Nikolić
[objavljeno: 09/03/2009]
.jpg)
