Izvor: Politika, 20.Jun.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sud kao protočni bojler
Iako je u istrazi utvrđeno da je država u mućkama sa zemljom PIK „Zemun” oštećena za najmanje pet milijardi dinara, u Četvrtom opštinskom sudu tvrde da je sve u redu s knjiženjem parcela koje su novi vlasnici stekli na nezakonit način. Zašto Ministarstvo poljoprivrede 2006. godine nije bilo zainteresovano da zemlju u društvenoj svojini uknjiži kao državnu
Državna i društvena zemlja Poljoprivredno-industrijskog kombinata „Zemun” prelazila je spretnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mahinacijama i suptilnom korupcijom u privatno vlasništvo. Za sada je nemoguće utvrditi koliko je zemlje prešlo u ruke spretnih privatnika i „poslovnih” ljudi.
Kao model otuđivanja zemlje korišćen je „barter” sistem – pošto nije imao novca da kupi hranu za stoku, đubrivo ili mehanizaciju PIK „Zemun” je sve te „potrepštine” plaćao hektarima zemlje. Te parcele su kasnije preprodavane i na kraju lanca poslednji vlasnik pojavio se kao „savesni kupac”, čime su zametnuti svi tragovi malverzacija.
Krajem 2007. godine Okružni sud u Beogradu pokrenuo je istragu protiv šestorice osumnjičenih za zloupotrebe u PIK „Zemun”: bivših rukovodilaca preduzeća Milorada Đokića, Rajka Mandića, Dejana Kranjčevića, Lazara Ružičića, vlasnik silosa „Jakovo" Đorđa Božića i sudskog veštaka Petra Munćana. Sud ih je teretio da su od 2002. do 2006. godine, na osnovu falsifikovanih odluka i bez saglasnosti državnih organa, protivpravno prodali 300 hektara zemljišta PIK „Zemun”, kojem su umanjili stvarnu vrednost za više od pet milijardi dinara. Ovo zemljište se nalazi neposredno uz autoput Beograd – Novi Sad, gde se gradi zaobilaznica autoputa oko Beograda.
Godinu i po dana kasnije (maj 2009) javnost je saznala da je grupa uhapšenih na toj transakciji zaradila oko petnaest miliona evra koje su okrivljeni uložili u privatna preduzeća i nekretnine. Državni organi najavili su da će taj novac stečen kriminalnim radnjama biti oduzet, a bačeno je i malo više svetla na model otuđivanja zemlje.
Istraga je utvrdila da su predsednik Upravnog odbora PIK „Zemun” Lazar Ružić, direktori Milorad Đokić, Rajko Mandić i Dejan Krnjčević na nagovor vlasnika firme „Georgelenda” Đorđa Božića, zloupotrebom službenog položaja, otuđili 33,6 hektara poljoprivrednog zemljišta PIK „Zemun”. Oni su to zemljište 31. januara 2002. prodali Božiću (koji je znao da će ono biti preimenovano u gradsko-građevinsko zemljište) za samo 36 miliona dinara. Božić se tereti da je tako zaradio čak 1,3 milijarde dinara.
Rukovodioci su optuženi da su takvu odluku doneli bez saglasnosti Upravnog odbora, procene vrednosti zemljišta, javnog oglašavanja i prikupljanja ponuda, a nisu ni izvršili razgraničenje između društvenog i državnog zemljišta. Oni su sačinili lažnu dokumentaciju na osnovu koje se Božić 10. februara 2004. uknjižio kao vlasnik građevinskog zemljišta.
Đorđe Božić prodao je 30 odsto „Georgelenda” preduzeću „Euro mall” za više od pet miliona evra. Ta kompanija je potom, 25. decembra 2006, za dodatnih 20,5 miliona evra preuzela potpuno vlasništvo nad „Georgelendom”. Preduzeće „Euro mall” je registrovano u Beogradu u jednoj advokatskoj kancelariji u Lepeničkoj broj 7. a osnivač tog preduzeća je firma „Zemun development aktiengesellschaft” iz Lihtenštajna. Firme „Georgelend” i „Silos Jakovo” Božić je registrovao istog dana (14. marta 2006. godine) sa 500 evra novčanog kapitala i 16.861.097 evra nenovčanog kapital (za prvu firmu) plus 849.256 evra (za silos).
Bivši predsednik Upravnog odbora i advokat PIK „Zemun” Nebojša Avlijaš (zajedno s Krnjčevićem) uz pomoć optuženog sudskog veštaka Petra Munćana pribavio je korist preduzeću „Silos Jakovo” tako što su sklopili ugovor o finansiranju poljoprivredne proizvodnje. Ugovorom je utvrđeno da će PIK „Zemun” dati menice „Silos Jakovu”, ali ukoliko menice ne mogu da se realizuju (recimo, zbog blokade računa) to preduzeće dobija „pravo trajnog korišćenja zemljišta PIK ’Zemun’”. Božić je na osnovu tog ugovora, preko svog advokata 10. aprila 2006. u Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu uknjižio plenidbu 210 hektara poljoprivrednog zemljišta PIK „Zemun”. Sudski veštak Petar Munćan procenio je da zemljište vredi oko 130 miliona dinara, iako je kasnije Poreska uprava Zemuna utvrdila da zemljište vredi – 2,1 milijardu dinara. Ta je prodaja, ipak, sprečena kad je uz pomoć policije u PIK „Zemun” ušlo novo rukovodstvo.
Avlijaš i Krnjčević su napravili „dil” i s vlasnicima privatnog preduzeća „Hana” (Vesna i Špiro Janković) kojim su se obavezali da će preduzeću „Hana” ustupiti 15 hektara zemljišta ukoliko ne plate naručenu robu u vrednosti od dva i po miliona dinara. Jankovići su takođe optuženi da su znali da će to zemljište postati građevinsko i da su mahinacijama 10. oktobra 2005. stekli – preko osam miliona dinara.
Odgovornost za ovakve transakcije nesumnjivo snosi Agencija za privatizaciju bez čije saglasnosti nije smeo da se obavi nijedan ovakav posao, ali mnogi poznavaoci prilika u ovom biznisu upiru prstom u Zemljišno-knjižno odeljenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu kao ključnu kariku u lancu otuđivanja zemlje.
To odeljenje Četvrtog opštinskog suda nije smelo da uknjiži zemljišne parcele na nove vlasnike bez saglasnosti Agencije za privatizaciju. Čak je privatizacioni savetnik PIK „Zemun” nekoliko puta pismenu upozorio Četvrti opštinski sud na tu obavezu.
Na pitanja da li je bilo uknjižavanja po takvim ugovorima i da li je tražena saglasnost Agencije za privatizaciju „Politici” je u Četvrtom opštinskom sudu rečeno „da su ugovori bili apsolutno valjani za knjiženje, da su to polovinom oktobra 2007. godine istražili inspektori iz gradskog SUP-a i da zemljišno-knjižni sudija nije kompetentan da proverava valjanost ugovora”.
Što se tiče saglasnosti Agencije, u Četvrtom sudu kažu da ne znaju „kada je sud morao da ima dozvolu Agencije za privatizaciju” i naglašavaju da „to tada nije bilo potrebno. To što je bilo društvena svojina, to se moglo knjižiti do sredine 2006. godine”.
Iz suda naglašavaju da su tada od Ministarstva poljoprivrede dobili naredbu „da ništa od društvene svojine ne knjiži i od tada se nije knjižilo ništa što je društvena svojina PIK-a”.
U Četvrtom opštinskom sudu ukazuju na jedan veoma zanimljiv detalj, koji bi u daljem istraživanju nadležnih državnih organa mogao da ima poseban značaj. Naime, problem je bio u tome što „zahtev Ministarstva za poljoprivredu nije bio potpun jer u njemu nije bilo navedeno koje su parcele u pitanju. Sud je 2006. godine odbio takav zahtev Ministarstva i prosledio republičkom javnom pravobraniocu, kao pravnom zastupniku Ministarstva. Pravobranilac je, međutim, sudu vratio rešenje, uz obrazloženje da on i nije imao nikakav zahtev prema sudu i da mu to ne treba. Sud je to rešenje kojim odbija zahtev godinu dana pokušavao da dostavi pravobraniocu. Kad ga je on na kraju primio, nije se žalio i to je tako prošlo”, objašnjeno je „Politici” u Četvrtom opštinskom sudu.
U taj sudu krajem prošle godine došli su predstavnici Agencije za privatizaciju i Ministarstva za poljoprivredu tražeći dokumentaciju u okviru priprema za aukcija PIK „Zemun” koja je bila planirana za mart 2009. godine. Šta se dalje događalo, u sudu niko ne zna.
Vesna Milojević, portparol Četvrtog opštinskog suda i bivša načelnica Zemljišno-knjižnog odeljenja, mogla je za javnost da saopšti samo sledeće:
– Ministarstvo poljoprivrede podnelo je ovom sudu predlog da se zemljište PIK „Zemun” prevede iz društvene u državnu svojinu. Taj postupak je u toku pred Zemljišno-knjižnim odeljenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu.
(Sutra: Ko je sve bio korumpiran)
Miroslava Derikonjić - Miša Brkić
[objavljeno: 21/06/2009]
.jpg)
