Izvor: S media, 06.Jul.2010, 16:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stranci drže polovinu srpskih fabrika hrane
Nekadašnji veliki srpski brendovi »Smoki«, »Čokoladne bananice«, »Najlepše želje«, »Grand kafa«, voda »Karađorđe« i drugi proizvodi “Soko Štarka”, "Grand Proma" i "Palanačkog kiseljaka", nedavno su po drugi put prodati strancima. Ovog puta, slovenačku »Drogu Kolinsku«, u okviru koje su radile ove srpske kompanije, kupio je hrvatski “Atlantik Grup”.
I dok je Slobodan Vučićević, predsednik uprave “Droge Kolinske”, zadovoljan jer će, kako kaže, >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << poznati brendovi kod novog vlasnika biti u dobrim rukama, Slovenaci su neprijatno iznenađeni.Sva kritika slila se na račun vlasti koja je dozvolila da se proda “sopstvena koža”, odnosno najveće prehrambeno preduzeće koje je, kako tvrde, nacionalni ponos i nacionalni interes.
U našoj zemlji reakcije su, očekivano, manje burne. Miloš Bugarin, predsednik Prviredne komore Srbije, kratko je prokomentarisao:
-Ne bih želeo da budem pogrešno shvaćen, ali mislim da veliki nacionalni brendovi poput „Soko Štarka" i „Grand kafe" treba da budu unutar naših kuća. Ali tržište određuje uslove, pa neka je sa srećom!
Ipak, iz Hrvatske su stigli umirujući tonovi.Emil Tedeši, vlasnik “Atlantik grupa”, rekao je da proizvodnja i radna mesta u „Štarku“, „Grandu“i „Kiseljaku“ ostaju gde jesu:
-„Droga Kolinska“ je preuzeta s namerom da nastavi rast i ulaganje u poslovanje u svim segmentima, u svim fabrikama i brendovima. Trebalo bi očekivati isključivo pozitivne pomake, bolju distribuciju, posebno na drugim tržištima u regiji, kao i dodatne investicije u proizvodnju i brendove.
Najatraktivnije pivare i šećerane
Oko ove privatizacije podigla se velika prašina, ali je istina da je Srbija odavno ostala bez velikih prehrambenih brendova. Tokom 21 godine privatizacije, sve garniture vlasti malo su razmišljale o očuvanju industrije hrane koja je strateška proizvodna grana, glavni izvozni proizvod i prvorazredno državno pitanje. Rasprodaja fabrika počela je praktično sa prvim privatizacijama i danas više od polovine firmi ima stranog gazdu.
Milan Prostran, sekretar Udruženja za poljoprivredu u Privrednoj komori Srbije, za S media portal kaže:
-Uvek je za našu prehrambenu industriju postojao veliki interes i domaćih, ali posebno stranih vlasnika kapitala. Ovde je privatizacija išla mnogo brže nego u drugim sektorima. Tako su pivarska industrija i industrija šećera danas 100 odsto u rukama stranaca, njihov udeo kod uljara i mlekara je 50 odsto, dok nešto manji u ostalim oblicima proizvodnje hrane.
Da podsetimo, Miodrag Kostić je šećerane u Vrbasu, Pećincima, Baču i Kovačici prodao jednom od vodećih evropskih proizvođača šećera, nemačkom „Nordcukeru“, koji u Srbiji posluje kao “Sunoco”. Šećerane u Crvenki i Žablju drži grčki „Helenik šugar“, a fabrike u Senti i Novoj Crnji italijanska kompanija “SFIR”.
Šećerane
Nordcuker: Vrbas,Pećinci,Bač,Kovačica
Helenik šugar: Crvenka,Žabalj
SFIR: Senta,Nova Crnja
U industriji ulja odnos domaćih i stranih snaga je pola-pola. Tako je zrenjaninski “Dijamant”, koji čini polovinu proizvodnje ulja u Srbiji, u vlasništvu hrvatskog Agrokora.
Industrija ulja
Agrokor: Dijamant
Polovina industrije mleka je u vlasništvu investicionog fonda Salford („Imlek“, „Zemun“, “Novosadska mlekara”, “Mlekara Subotica“ i „Impaz“ iz Zaječara), dok je mlekaru u Somboru kupila slovenačaka firma “Laktalis”.
Industrija mleka
Salford:Imlek,Zemun,Novosadska mlekara,Mlekara Subotica,Impaz
Laktalis: Somborska mlekara
U klaničnoj industriji imamo “Karneks” koji pripada kompaniji “Ašnor” iz Velike Britanije, “Topiko” je u vlasništvu slovenačke “Perutnine Ptuj”, a klanicu u Banatskom Plandištu kupili su Hrvati.
Klanična industrija
Ašnor:Karneks
Perutnine Ptuj:Topiko
Hrvati:Banatsko Plandište
U industriji voća i povrća strani kapital je u “Podgorina fruit”-u, “Rauh” drži fabriku sokova u Koceljevi, “Agrokor” “Frikom”, a “Banat Bambi” radi u okviru “Salforda”. Slična je situacija i u žitnoj industriji - Kikindski mlin kupio je takođe Agrokor, a Kiprani mlin u Sremskoj Mitrovici…
Industrija voća i povrća
Podgorina fruitRauh:Koceljeva
Agrokor:Frikom
Salford:Bambi Banat
Žitna industrija
Agrokor:Kikindski mlin
Kiprani:Sremska Mitrovica
Veća šteta nego korist
Ovakav raspored snaga ne mora da bude opasan po srpsku ekonomiju ako se novac dobijen od privatizacije pravilno upotrebi, tvrdi za S media portal ekonomista prof. dr Danijel Cvjetićanin, ali izgleda da to nije slučaj:
-Mnoge zemlje razvile su se baš na osnovu stranog kapitala. Ipak, to mora kad–tad da prouzrokuje odliv profita iz zemlje, što je loša strana direktnih stranih investicija. Dobra strana je što se sa njima podižu kapaciteti i rastu proizvodnja, zaposlenost i izvoz. Ipak, teško je utvrditi da li je korist od primljenog novca veća od troška izgubljenog profita. Naša država se pokazala – i ne samo ova vlada – kao izrazito nesposobna da racionalno upotrebi privatizacione prihode, pa se od ovakvih vrsta stranih direktnih investicija najčešće mogu očekivati samo odlivi profita.
Hrvati odbranili Karlovačku mlekaru
- Ne postoji državni program koji kaže koliko fabrika hrane može da bude u stranom vlasništvu, a koliko u domaćem. Mislim da nije takva politika ni u zemljama EU, oni više čuvaju automobilsku industriju. Hrvatska, međutim, vodi takvu politiku - nedavno je sačuvala Karlovačku mlekaru od privatizacije, kao fabriku od vitalnog nacionalnog značaja. Ja bih voleo da naša država tako sačuva “Vršačke vinograde” – kaže Milan Prostran, i dodaje:
- Nema mesta strahu od transakcija koje nam donose svež kapital. Važno je, međutim, da nam dođu pravi ulagači, a ne oni koji se bave špekulativnim aktivnostima na finansijskom tržištu.
Po rečima prof. Cvjetićanina, u većini razvijenih zemalja je slobodan protok kapitala, roba i usluga, ali ne i radne snage. Ako u nekoj od njih postoje izvesne prepreke za strana ulaganja, postavljaju se na delikatan, indirektan način (zaštita potrošača ili neka druga forma).
-Siromašne i nerazvijene zemlje, a naročito banana–zemlje obično predaju svoje resurse velikim multinacionalnim kompanijama. Sudeći po aktivnostima naših tranzicionih vlada, bojim se da je na “mapi puta” za Srbiju predviđen ovakav scenario. Pridružićemo se većini – ali nerazvijenih – kategoričan je prof. Cvjetićanin.
Motivi stranaca da ulažu u našu prehrambenu industriju, kako tvrde naši sagovornici, jesu trojaki: hrana je roba koja se nabolje prodaje, preko poslovanja u Srbiji dobijaju izuzetno povoljne carinske olakšice za izlazak na veliko rusko tržište i kupovinom propalih kombinata jeftino mogu da dođu do ogromnih poseda kvalitetne zemlje (Srbija raspolaže sa 5,11 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, od čega je 4,2 miliona hektara obradivo).
Oranice 10 puta jeftinije u Srbiji nego u EU
Holandija50.000-70.000 E hektar
Danska50.000-70.000 E hektar
Italija50.000-70.000 E hektar
Srbija5.000-7.000 E hektar
Ovaj motiv je najdugoročniji, ali možda i najinteresantniji. Naime, četiri godine posle potpisivanja i ratifikovanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, firme i građani iz zemalja članica moći će nesmetano da kupuju poljoprivredno zemljište u Srbiji. Tako će najveće nacionalno bogatstvo moći da pređe u ruke stranaca i to, po svemu sudeći, za male pare, s obzirom na veliku razliku u cenama. U Holandiji, Danskoj i Italiji hektar obradivog zemljišta vredi 50.000-70.000 evra, dok je hektar najboljeg zemljišta u Bačkoj deset puta jeftiniji!
S media portal nastaviće da istražuje motive stranih ulaganja u srpsku privredu. Čitajte o tome narednih dana na našem portalu.
S. Ž. V.
