Izvor: B92, 02.Apr.2012, 11:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Štednjom na krizu ili Evropljane
Beograd -- Svakog jutra, sem nedeljom, mali Đenaro u 7 sati počinje svoju desetočasovnu smenu u prodavnici u predgrađu Napulja.
Iako je tek nedavno napunio samo četrnaest godina, Đenaro ne ide u školu već naporno radi oko 60 sati nedeljno i tako zaradi oko 50 evra. To je za petnaestak evra više nego što zaradi njegova majka Paola Rešinjo čisteći stanove po napuljskom naselju San Lorenco.
Đenarovo dečaštvo, kao i detinjstvo još 54.000 dece, koja su proteklih >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << godina u italijanskoj pokrajini Kampaniji napustili školovanje, predstavlja samo jedan delić mozaika sudbina ljudi koji su osetili svu težinu krize koja drma Evropu.
Povećanje privrednog rasta jeste važan cilj, ali da li zaista evropski lideri žele da radnici u Evropi imaju ista prava kao, na primer, kineski radnik u kompleksu kompanije „Fokskon” u Kini gde se proizvodi novi „ajfon”. Ukoliko žele, onda je mali Đenaro iz Napulja već postigao taj „standard”. Jedino što on i dalje živi sa majkom i šestogodišnjom sestrom u stančiću od 35 kvadrata, dok njegove „kolege” u Šenženu žive u ogromnim firminim spavaonicama i hrane se u centralnoj kuhinji. I zaista bi Evropa tako mogla da ostvaruje ekonomski rast kao i Kina. Pitanje je samo po koju cenu.
U pokušaju da spasu nacionalne ekonomije suočene sa dužničkom krizom, evropski lideri listom su pribegli oštrim merama štednje koje, ne samo što povećavaju strah od još dubljeg posrtanja u recesiju, već i dugoročno menjaju izgled socijalno senzibilne Evrope u čijem kapitalizmu su ipak ostala najbolja zrna socijalizma.
Španci protestima ovih dana nisu uspeli da spreče premijera Marijana Rahoja da pod pritiskom evropskih kolega primeni „oštre rezove”, koji podrazumevaju ne samo povećanje poreza, smanjenje plata i smanjenje javne potrošnje, već i dugoročno opasniji potez – smanjenje prava radnika.
Iako i španski ministar ekonomija Lius de Gvindos priznaje da su u pitanju „izuzetno agresivne reforme”, kao da svi namerno prenebregavaju na primeru Grčke već osvedočenu činjenicu da, bez ekonomskih reformi, stroge mere štednje su apsolutno kontraproduktivne.
Modelom po kojem EU spasava Grčku, Portugaliju ili Španiju od bankrota, praktično se spasavaju banke, osiguravajuće kuće i investicioni fondovi, a ne Grci, Portugalci ili Španci, koji će se za desetak godina ponovo suočiti sa sličnim nivoom državnog duga.
Iako niko ne spori da posrnule ekonomije moraju da štede, isuviše rigoroznim „stezanjem kaiša” dobijaju se građani sa drastično manjim platama i penzijama koji samim tim nemaju novca da više troše a to bi uticalo na povećanje željenog ekonomskog rasta.
Osim toga, manjim platama i većim porezima se bruto društveni proizvod (BDP) smanjuje, što znači da dugovi države čak ne moraju ni da porastu da bi zapravo procentualno postali veći i samim tim još veći uzrok slabljenje ekonomije.
S druge strane, bolno je vidljiva razlika između tereta i odgovornosti koju za spasavanje ekonomija preuzimaju investitori i građani. Iako su otpisom dela grčkih dugova privatni investitori naizgled „podneli svoj deo tereta krize”, oni su zapravo dobili, budući da bi bankrotom Grčke ostali u potpunosti kratkih rukava.
Lideri EU kao da ne žele da vide brojke iznete u nedavnom istraživanju o svetskoj ekonomiji agencije Asošijeted pres, koje je pokazalo da upravo u zemljama zone evra koje sprovode stroge mere štednje dolazi do najbržeg rasta dugova. Portugalija je u 2010. počela da povećava poreze i smanjuje penzije i plate u javnom sektoru, ali je njen dug u trećem kvartalu 2011. iznosio 110 odsto BDP, dok je godinu dana ranije bio 91 odsto BDP. Grčki dug je u trećem kvartalu 2011. bio alarmantnih 159 odsto BDP iako je godinu dana ranije bio oko 139 odsto. Nasuprot tome, ekonomski stabilna Norveška je izbegla stroge mere i tako uspela čak da dodatno ojača svoju ekonomiju i dug smanji sa 43,5 odsto u trećem kvartalu 2010. na 39 odsto BDP u istom kvartalu prošle godine.
Štaviše, vlasnici iole većeg kapitala ovom krizom dugoročno dobijaju još više. Suština reformskih programa, prošlog petka saopštenog u Španiji, a minulih meseci širom evrozone, zasniva se na dramatičnim promenama na tržištu rada. Kompanije dobijaju poreske olakšice, pravo da radnike drže na probnom radu do godinu dana i da ih nakon toga otpuste bez otpremnine, olakšano im je otpuštanje radnika koji imaju ugovor „za stalno”...
Time se dobija da je investitorima ova kriza profitabilna šansa a da se, po pitanju radničkih i socijalnih prava građana, Evropa vraća nekoliko koraka. Jednostavno poništavaju se sva osvojena prava socijalne Evrope, čemu dodatno doprinosi i njena globalna trka sa pomaljajućim ekonomskim džinovima, poput Kine, Brazila i Indije.
Nenad Radičević
