Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 16.Apr.2015, 09:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Stav četvrtkom: Tajkuni i prijatelji

"Neki tajkuni su mogli da postanu vlasnici dela priobalja, ali sad im je posao pokvaren, jer će država i narod da dobiju ovim projektom, a neće se novac slivati u njihove džepove". Retko se kad u jednoj rečenici može naći toliko problematičnih stavova kao u ovoj, gore citiranoj, koju je izgovorio Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Srbije, tokom skupštinske rasprave o Beogradu na vodi.

Najpre to važi za samu upotrebu reči "tajkun". Ako je to nešto loše i negativno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << kao što očigledno sugeriše premijer, zašto onda on sa njima razgovara, zašto od njih traži savete, zašto im, čak, nudi da vode javna preduzeća?

I, ko su uopšte ti tajkuni? Da li je to samo Mišković, ili i Beko? Da li se tu računaju Kostić i Matijević, recimo, koji su zajednički "tipovali" PKB; da li postoji neka lista tajkuna i da li su na njoj svi veći srpski biznismeni ili samo neki? I koji?

Vrlo široka i sasvim proizvoljna upotreba tog termina možda donosi političke koristi premijeru Vučiću i njegovoj stranci, ali stvara vrlo loš utisak o privatnim preduzetnicima generalno. Zbog toga oni u biznisu nailaze na velike administrativne teškoće i prepreke; to smanjuje njihov angažman; zbog toga nema ekonomske aktivnosti, nema posla, nema plata, nema rasta privrede, ni životnog standarda stanovništva.

Za Vučića, možda, korist; za narod sigurno šteta.

Da to sa kvarenjem posla nije nikakva metafora, niti preterivanje, potvrđuju opet na početku navedene reči našeg premijera. Ali, zar je posao države da kvari posao privrednicima. Upravo suprotno, zadatak države je da obezbedi jednake uslove za sve i svakoga, bez povlastica za bilo koga. Ne samo zbog pravde i prava, nego i zato što privilegije koštaju.

Recimo, "Dorćolska marina", Beko-Miškovićev projekat sličan "Beogradu na vodi" državu ne bi koštala ništa, jer se od nje nije tražilo nikakvo ulaganje, ni u raščišćavanje prostora ni u infrastrukturu. Uzgred, mada nije ni nevažno, za ovaj projekat bio je angažovan svetski poznati arhitekta Danijel Libeskin (između ostalog autor Memorijalnog kompleksa Svetskog trgovinskog centra u Njujorku) dok se o tome ko autorski stoji iza "Beograda na vodi ne zna ništa.

Mnogo je ipak važnije da se uopšte ne vidi zašto bi korist za "državu i narod" od "Dorćolske marine" bila manja nego od "Beograda na vodi". Jer, i u ovom drugom slučaju pare će se slivati u džepove investitora. Samo što to neće biti Mišković i Beko, nego Muhamed Alabar. Koji je prijatelj Muhameda bin Zajeda. Koji je prijatelj, ako već ne i "brat", premijera Vučića.

Iz čega bi se mogli izvlačiti razni zaključci, ali da sad u to ne ulazimo. Da se ne igramo vatrom. Jer, kao što lepo kaže naš narod, ljubav za ljubav, a sir za pare.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta "Privredne reforme iznad svega" Radio-televizije Vojvodine.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...