Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 01.Apr.2016, 11:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stav: Ćeraćemo se do Strazbura
Samo nekoliko dana pre nego što je iz Haga stigla vest o kojoj će se još dugo diskutovati, u ovdašnjim medijima više je puta pomenut jedan sud manje poznat od onog haškog, ali isto tako značajan.
Nakon što je Nenad Čanak oslobođen optužbi da mu je u kafanskoj tuči u oktobru 2012. naneo teške povrede, Pavle Lešanović najavio je da će Čanka, ne birajući cenu i način, "ganjati do Strazbura".
Isti taj Evropski sud za ljudska prava u Strazburu pomenut je >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << i nedelju dana ranije, u jednom daleko bizarnijem slučaju. Pošto mu je Prekršajni sud odredio da plati 10 hiljada dinara zato što je kao poslanik Jobika u mađarskom parlamentu otvorio kancelariju u Senti, Ištvan Savai najavio je da će se žaliti i da je "spreman da ide i do Strazbura".
Konačno, 30. marta dočekali smo i najkonkretniju vest u vezi s ovom institucijom: saopšteno je, naime, da će zbog presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, donetim u 2015, Srbija morati da isplati 736 hiljada evra odštete.
Iako je ova suma manja od one koja je isplaćena za presude donesene tokom 2014 - kada je naša država trebalo da isplati čitavih 2.7 miliona evra pojedincima, grupama ili organizacijama, ovogodišnji iznos nikako nije nešto čime bi bilo ko trebalo da bude zadovoljan. Pre svega, zato što je svaka od ovih presuda doneta u slučajevima koji su se prethodno nalazili pred domaćim sudovima: Strazburu, naime, mogu da s obrate oni koji su smatrali da domaće presude nisu adekvatne, a pritom su prethodno iscrpeli sva pravna sredstva na "svom" terenu. Da su se domaći sudovi adekvatno poneli ili doneli presude u skladu s evropskim i međunarodnim zakonodavstvom, ljudi ne bi ni morali da odlaze u Strazbur i tamo traže pravdu tužeći državu Srbiju.
Kada su u pitanju već pomenuti Pavle Lešanović i Ištvan Savai, oni neće imati pravo na proces u tom sudu ukoliko ne probaju sve što se probati može u sklopu srpskog pravosuđa, ali i ukoliko ne bude procenjeno da njihovi slučajevi ulaze u domen zaštite ljudskih prava. Ukoliko se, pak, pokaže da u Srbiji do pravde ne mogu doći, pridružiće se stotinama onih koji su tužili državu pred ovom međunarodnom institucijom: otpuštenim radnicima, oštećenim štedišama, porodicama kojima su ukradene novorođene bebe, vojnim rezervistima itd.
Procedura za podnošenje takve tužbe vrlo je jednostavna, a počinje ispunjavanjem formulara koji može da se nađe na sajtu srpskog Ministarstva pravde.
Ukoliko se podnese dokaz o lošem materijalnom položaju, sud čak omogućava i besplatnu pravnu pomoć.
Nadležnost ovog suda nisu samo države članice Evropske unije, pa to i nije deo pregovaračkog procesa o pristupanju Uniji. Kao članica Saveta Evrope i potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima, Srbija i pre pristupanja EU obavezna da poštuje njegove odluke i izvršava presude koje se tamo donesu, pri čemu je sud u potpunosti dostupan njenim građanima i građankama.
Prema zvaničnom izveštaju o merama suda u Strazburu, Srbija se nalazi među deset zemalja s najviše presuda, dok više od 60 odsto ukupnog broja predmeta pred sudom u Strazburu jesu predmeti koje su podneli građani Ukrajine, Rusije, Turske i Italije.
Zanimljivo je da je u 2014. Srbija bila prva po broju pritužbi u odnosu na broj stanovnika: tokom te godine, stiglo je ukupno 2787 prijava, odnosno 3.9 na 10 hiljada stanovnika. Drugi je tada bio Lihtenštajn s 3.24 prijave na isti broj ljudi.
Za zemlju siromašnu kao što je ova, 700 i nešto hiljada evra koje bi ove godine trebalo isplatiti, svakako nije malo. Utešno je, međutim, što te pare odlaze u džepove "sirotinje raje", onih koji su zapucali na dug put tražeći neku samo svoju pravdu. A zašto je Srbija i dalje jedan od evropskih rekordera po broju onih koji tu pravdu traže daleko odavde, pitanje je za neku drugu priču. Koju uglavnom svi znamo.
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Privredne reforme iznad svega" Radio-televizije Vojvodine.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
