Izvor: B92, 07.Jun.2013, 18:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta se promenilo u Bangladešu?
Nakon H&M-a i Zare sada je i proizvođač sportske odeće Puma najavio potpisivanje sporazuma o poboljšanju uslova rada u Bangladešu.
Međutim, ni taj sporazum ne rešava probleme radnika u zemljama sa jeftinom proizvodnjom.
Urušavanje fabrike u Bangladešu krajem aprila u kojem je poginulo više od 1.100 i ranjeno preko 2.400 osoba dramatičan je slučaj zbog koga su se u centru pažnje svetskih medija našli loši uslovi rada u zemljama sa jeftinom proizvodnjom.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
Brojni koncerni, među kojima H & M, Kik i Metro, reagovali su na tu tragediju i potpisali sporazum koji bi trebalo da poboljša bezbednosne uslove u fabrikama u Bangladešu. Taj sporazum bi trebalo da bude pravno obavezujući, tako da se zbog njegovog kršenja može pokrenuti sudski postupak.
Da li će to radnicima u bangladeškim fabrikama, koji žive od nešto više od jednog evra dnevno i moraju da rade u nesigurnim zgradama, stvarno doneti poboljšanje radnih uslova?
Brojni međunarodni dogovori
I pre potpisivanja tog sporazuma bilo je drugih obavezujućih pravnih dokumenata, recimo međunarodni sporazum Ujedinjenih nacija o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Njega je ratifikovalo 160 država, među kojima i Bangladeš.
Zemlje potpisnice su se obavezale da cće se pobrinuti za sigurne i zdrave radne uslove, kao i za plate koje omogućavaju zadovoljavajući životni standard radnika i njihovih porodica. Stručnjaci kažu da međunarodnopravne obaveze mogu imati efekta samo ako se pretoče u nacionalno pravo.
I to je ono što se ponekad ne događa.
Objavljivanje kršenja kao sankcija
Ko pristupi nekoj od konvencija ILO-a, recimo onoj o zabrani prisilnog i dečijeg rada, mora redovno da podnosi izveštaje o sprovođenju.
Države, s druge strane, kao i preduzeća ne žele da se njihovo ime pojavi u tom negativnom kontekstu pa se zato češće pridržavaju pravila.
Osim toga, postoji veći broj dobrovoljnih obaveza koje su preuzele pojedine kompanije. No, odlučujući su sledeći faktori: kontroliše li se njihovo ispunjavanje eksterno ili samo interno, da li radnici smeju da se žale u slučaju povrede njihovih prava. Jer, same dobrovoljne obaveze kao takve nemaju nikakvog pravnog efekta.
Međutim, šta je sa sporazumom o uslovima rada u Bangladešu? Znači li on napredak u odnosu na dobrovoljne obaveze i postojeće sporazume?
Činjenica je da se po prvi put omogućava pokretanje sudskih postupaka protiv nekog koncerna u zemlji u kojoj ima sedište i to zbog kršenja propisa o bezbednosti i zaštiti od požara. I ILO je pozdravio taj sporazum, ali je opomenuo Bangladeš da i sam mora poboljšati svoje radno zakonodavstvo.
O platama i sindikatima ni reči
Radnici u Bangladešu ne mogu baš tako jednostavno da osnivaju sindikate. Sindikati u kompanijama su retko priznati.
Pa ipak, već je napredak i to što radnik ima pravo da odbije rad u opasnim uslovima, a ako ga se zbog toga otpusti, može se obratiti sudu.
Kritičari nemaju poverenja ni u nezavisne kontrolore koji bi trebalo da nadgledaju inspekcije u preduzećima. Jer, politika i privreda u Bangladešu su vrlo usko povezani. Recimo, vlasnici fabrika u kojima se proizvodi roba za H & M, Kik i ostale sede kao zastupnici u parlamentu.
