Izvor: Politika, 31.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta Rusija očekuje od EU
Naša diskusija o energiji omogućila je partnerima u EU da razumeju našu politiku u ovoj oblasti. Nažalost, s vremena na vreme smo razočarani
Osnovni principi dijaloga sa EU jasno su definisani 2006. na samitu G-8 u Sankt Peterburgu: transparentnost, predvidljivost, stabilnost energetskih tržišta, međusobna odgovornost proizvođača i potrošača zasnovana na ravnomernijoj podeli rizika i bezbednosti snabdevanja, ali i tražnje. Rusija zavisi od stabilne, dugoročne evropske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tražnje u ništa manjoj meri nego što EU zavisi od našeg stabilnog snabdevanja. Mi gledamo pozitivno na ovu međuzavisnost.
Naša diskusija o energiji omogućila je partnerima u EU da razumeju našu politiku u ovoj oblasti, da prevaziđu sumnje i da prestanu da tragaju za nepostojećim imperijalnim planovima. Međutim, nažalost, s vremena na vreme smo razočarani.
Potrebno nam je zajedničko razumevanje o tome koliko gasa će biti potrebno EU za, recimo 10, 20 ili 30 godina i koliko od toga očekuje da kupuje od Rusije. U skladu s tim možemo da uskladimo naše planove. Umesto toga, slušamo panične izjave o potrebi da se smanji evropska „preterana zavisnost" od Rusije. Kako u takvim uslovima možemo da razvijamo i koordinišemo našu energetsku strategiju?
Uzmimo, na primer, predlog Evropske komisije o Trećoj direktivi za gas u vezi sa liberalizacijom tržišta gasa i struje, koji je iznet septembra 2007. Predlog je pun sumnji prema Rusiji i nastoji da ograniči naše opravdane ciljeve investiranja u energetski sektor država članica Unije.
Naravno, EU je slobodna da definiše uslove za kompanije koje deluju na jedinstvenom evropskom tržištu i ruske kompanije će to poštovati. Ipak, uz paket iz septembra 2007. komisija je otišla mnogo dalje. Predlaže da se samo kompanijama koje ispunjavaju ciljeve EU o „razdvajanju" – onima koje se ne bave istovremeno proizvodnjom gasa, transportom i prodajom potrošačima – dozvoli investiranje u transportnu infrastrukturu Unije. Ovo izgleda kao nastojanje komisije da diktira Rusiji način na koji bi trebalo da reguliše rad svojih energetskih kompanija na sopstvenom, domaćem tržištu. U suštini, radi se o pokušaju mešanja u unutrašnju politiku trećih država, pre svega (ali ne samo) Rusije.
Komisija nije do kraja razmislila o implikacijama koje bi takvo restrukturisanje imalo na rusko energetsko tržište i na politiku cena. Cena gasa za isporuke u Evropu bi znatno porasla, jer bi uključivala maržu kako proizvodnih, tako i transportnih kompanija. Komisija bi nam verovatno prebacila diskriminatorno formiranje cena.
Evropski parlament je 2007. usvojio rezoluciju o energiji. Ceo sadržaj koji se odnosi na Rusiju može da se sumira u jednoj rečenici: dok EU teži punom pristupu ruskim resursima i cevovodima, Evropski parlament nije spreman da dopusti ruskim investitorima kupovinu u energetskom sektoru Unije. Da li bi EU bila zadovoljna kada bi ruski parlament usvojio sličnu rezoluciju?
Mi stalno naglašavamo našim evropskim partnerima da jedni sa drugima moramo da radimo pod istim uslovima. Rusija treba da dobije adekvatan pristup ne samo sredstvima za distribuciju energije u Uniji, već i u drugim sektorima koji su za EU važni isto kao što je energija važna za Rusiju.
Nažalost, države članice EU su često koristile probleme sa tranzitnim državama kako bi osnažile strahovanja od Rusije. Prioriteti naše energetske politike zbog toga uključuju diverzifikovanje pravaca snabdevanja, smanjenje naše zavisnosti od tranzitnih država i ubrzanje izgradnje novih cevovoda. Projekti kao što su gasovodi Severni tok, Južni tok, ali i transbalkanski naftovod između Burgasa i Aleksandrupolisa treba da se posmatraju u tom kontekstu. Severni tok je odobrila i Evropska komisija i realizuju ga zajedno Rusija i Nemačka, a od novembra 2007. i Holandija. Međutim, pojedine članice Unije guraju klipove u točkove ovog projekta uprkos činjenici da sledi zajednički cilj Evropske unije i Rusije. Naime, radi se o diverzifikaciji pravaca snabdevanja, ali se u isto vreme smanjuju politički, ekonomski i ekološki rizici tranzita energije.
Prema sadašnjim procenama, pored postojećeg pravca Jamal–Evropa, završetak ova dva projekta će znatno povećati naš izvoz gasa u Evropu, na 200 milijardi kubnih metara godišnje, u odnosu na 150 milijardi u 2007. Norveška, drugi najveći spoljni snabdevač Unije, prodala je te godine 88 milijardi kubnih metara prirodnog gasa.
Energetski dijalog je, kao i svaki dijalog, dvosmerna ulica. Očekujemo recipročne korake od strane Unije, pogotovo nediskriminatoran pristup za ruske kompanije u različitim segmentima energetskog tržišta EU.
(Autor je do maja 2008. bio specijalni izaslanik predsednika Rusije za odnose sa EU)
Sergej Jastržembski
[objavljeno: 01/04/2009]
.jpg)
