Izvor: Politika, 31.Jul.2008, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srpsko žito skuplje od mađarskog

Ministar Dragin kaže da mlinari dogovaraju cenu pšenice, a oni uzvraćaju da nekoliko stotina mlinova ne može da ima jedinstven stav

Novi ministar poljoprivrede Saša Dragin započeo je svoje „ministrovanje” zaštitom paora i prozivanjem mlinara za monopol u otkupu pšenice. Po njegovoj oceni cenu hlebnog žita na domaćem tržištu određuje dogovor nekolicine otkupljivača. „Cena bi trebalo da se formira na osnovu ponude i tražnje, a ne da petoro ljudi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sednu za sto i tu cenu dogovore”, prenele su agencije izjavu Saše Dragina.

Novi ministar poljoprivrede u svom stavu nije nimalo originalan. Pre dve godine tadašnji ministar istog resora Goran Živkov izrekao je optužbe o monopolu na račun udruženja „Žitovojvodina” koje okuplja najveće mlinove u Srbiji. Antimonopolska komisija se time pozabavila, a rezultat je bio njihov zaključak da u otkupu pšenice nema monopola.

Stav ministra Dragina je nesumnjivo proizišao nakon pada cene hlebnog žita na tržištu i razočarenja paora. Prvu otkupljenu pšenicu mlinari su plaćali 15 i 16 dinara po kilogramu, a u poslednjih nedelju dana ratari ne mogu da dobiju više od 14 dinara po kilogramu. Pšenica do pred žetvu koštala je 20 dinara po kilogramu, a početkom ove godine i 24 dinara po kilogramu. Zbog rasta cena na svetskom tržištu od prošle žetve bio je zabranjen izvoz pšenice, a zabrana je ukinuta pred žetvu zbog nagoveštaja zaista sjajnog roda hlebnog žita koji se meri na više od dva miliona tona, uz rekordne prinose po hektaru. Tržište je odreagovalo i velika ponuda hlebnog žita povukla je cenu nadole. Slična situacija je i u našem okruženju pa se tako žito u Mađarskoj plaća 13, a u Rumuniji oko 11 dinara po kilogramu. Stručnjaci oklevaju u procenama daljeg formiranja cene kod nas, ali kažu da nema razloga da se i naša pšenica ne približi tom nivou, jer mi nismo izolovani od ostatka sveta.

Direktor „Žitovojvodine” Sima Matić ponavlja da to udruženje ima 30 članova, a da je u Srbiji registrovano 430 mlinova tako da ne može biti govora o tome da se toliki broj igrača na tržištu dogovorio.

– Novi ministar me je razočarao jer sam očekivao da ima više mašte, a ne samo da reciklira stavove bivšeg. Dragin je ranije nagoveštavao da bi paorima pšenica trebalo da se plati po 20 dinara, a ovakvim istupima on samo želi da sakrije to da država nema politiku za pšenicu. Ko državi brani da kupi veće količine i tako zaustavi pad cene, kaže Sima Matić dodajući da se ovakvom pričom samo kupuje vreme, a budžet čuva od troška kupovine hlebnog žita.

Jedan od najvećih kupaca pšenice na tržištu je svakako „Jupoint” Zorana Drakulića koji ima tri velika mlina. Direktor njihovog agrara Miroslav Debeljački ponavlja da u situaciji kada na tržištu posluje nekoliko stotina mlinova ne može biti monopola u otkupu.

– Kako smo mi to monopolisti kada smo pšenicu platili po višoj ceni nego što je u okruženju. Problem je što država i Dragin nemaju rešenje za višak koji pritiska ovo tržište. Ministar je, podsećam, ratarima savetovao da pšenicu ne prodaju, da je čuvaju jer će cena rasti, a ona pada. Koliko se mi tržišno ponašamo pokazaću na primeru kupovine pšenice početkom godine, „na zeleno”. Zbog najmanje setve u istoriji i zbog cene više od 300 evra po toni na domaćem tržištu u januaru smo „na zeleno” pšenicu platili 18,5 dinara po kilogramu i sada smo na čistom gubitku – kaže direktor agrara „Jupointa”.

Direktor Fonda za žita Vukosav Saković kaže da pokušaja dogovaranja ima i kod nas, kao i u svetu, ali oni dugoročno ne mogu da daju rezultata. I na Čikaškoj berzi „puštaju se probni baloni”, kaže ovaj stručnjak.

– Naš problem je višak od čak 800.000 tona pšenice. Zašto bi neki mlin kupovao robu unapred, uzimao kredit i plaćao kamatu, plus skladištenje robe kada zna da će u svakom trenutku moći da je kupi na tržištu i po povoljnijoj ceni po zakonu ponude i tražnje – kaže Saković.

U Srbiji sada ima pravih zemljoposednika koji pšenicu seju na velikim površinama. Jedan takav proizvođač koji ju je posejao, na primer, na 6.000 hektara s dobrim prinosom od 6,5 tona po hektaru dobio je čak 40.000 tona hlebnog žita. Ta količina je za njenog vlasnika obrtni kapital koji mora da proda da bi došao do obrtnih sredstava. Pšenicu on prvo nudi po 15 dinara, a ako ne dobije spušta cenu svojoj robi na 14 dinara po kilogramu. Ne radi se tu o monopolu, već o čistom profitu, a zemljoposednik i paor s nekoliko desetina tona nisu u istoj poziciji, zaključuje naš sagovornik.

– Ratari nemaju udruženje koje bi štitilo njihove interese i teško da sami mogu da ga formiraju. Za ozbiljno udruženje potrebno je da država stane iza njega kao što je to slučaj sa američkim udruženjem žitara iza koga direktno stoji američko ministarstvo poljoprivrede. U našim prilikama ključ za rešenje problema drži država koja može da kupi veće količine tržnog viška, kao i da podstakne izvoz subvencijama jer je naša cena viša nego u okruženju. To što smo mi skuplji od drugih rezultat je zaštite našeg tržišta s carinom na pšenicu od 30 odsto pa se zato cena kod nas formirala na većem nivou nego kod komšija, kaže direktor Fonda za žita.

Jovana Rabrenović

[objavljeno: 01/08/2008]

Nastavak na Politika...

EMportal: Srpsko žito skuplje od mađarskog