Izvor: Blic, 03.Jan.2009, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpska korida
Na pitanje koji su im pronalasci ljudskog uma najodvratniji, Englezi su odgovorili: 1. atomska bomba; 2. reality show; 3. najlon kese i 4. kreditne kartice. Uzeste mi tri reči iz usta (kreditnu karticu nisam nikad ni imao). Naša armija, razdirana sukobom ministra odbrane i načelnika Generalštaba neće poraditi na atomskoj bombi, što je baš i dobro, ali nova godina mogla bi biti prekretnica: da saborno bojkotujemo reality show! I ne samo to! Da pobedimo tu bolest zavisnosti - gledanje televizije >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << (makar se ja doškolovao za nešto drugo).
Da čovek odoli napasti zavirivanja šta ima, bilo bi najbolje da nema televizor, ah, već čujem glasove: zar mi možemo mečevima Lige šampiona i Premijer lige redovno lično da prisustvujemo? Drugo, na TV svaka tri meseca bude dobar film, pa dobro, zadržite televizor, ali ne dajte da vam pažnju privuče frivolna lenjost mladeži koja negližirana i besciljna pada po nekim sofama. Kad noću vidim kako u sablasnoj svetlosti mali neradnici koji imaju tri meseca slobodna spavaju - obuzme me mala snaga: kao snimak sigurnosne kamere koju je mrtvačnica ugradila da ne bi dolazilo do krađe organa...
Umesto gledanja televizije: 1. namažite temeljno viksom i izglancajte vaše gojzerice kupljene za vreme stare Jugoslavije a koje evo ne propuštaju vodu ni u novom milenijumu; 2. napišite pismo prijatelju čiju adresu još znate napamet a kome se dugo niste javljali, ni on, doduše, vama, ali on neka gleda reality show, vi mu pišite: njega će epistola prijatno iznenaditi, a vama će pisanje pomoći da vlastitu teskobu koja vam se činila neizrecivom primite kao nešto što tišti i druge; 3. stavite nov komplet žica na gitaru, tamburu, violu: kad pređete prvi put prstima ili gudalom preko ugođenih novih struna osetićete opet slast započinjanja; 4. u oveću najlonsku vreću potrpajte sve što vam se u kolima nagomilalo a što vam nikada neće ustrebati, osetićete se kao vernik kad kroz one filarete utrapi ispovedniku šta je sve zabrljao u mislima a u praksi još i više.
Nijedna humanitarna organizacija ne diže glas protivu pevačko-gladijatorskih dvoboja: jedni bez muzičke pratnje pevaju pred raspojasanim Sašom, pripravni da ih on još neraspevane prekine pošalicom koja mu prva padne na njegov harmonikaški um; drugi pohađaju akademiju u klasi akademika isto Saše. Gledaoci imaju prava veća nego njihove preteče na tribinama pravih arena, tamo su palcem nadole odobravali da pobednik dokrajči pobeđenoga, ovde palcem kucaju SMS poruke postajući dželatovi pomoćnici: glasaju ko će da bude isteran iz kuće Velikog brata etc. Te "emisije" čudovišna su mešavina sporta, našeg poimanja tržišta kao poprišta bespoštedne borbe za opstanak te demokratije shvaćene kao besomučno glasovanje koje se, doduše, plaća telefonskoj kompaniji, ali koje očajniku, zatočeniku tranzicije, pruža iluziju da se i on, eto, o nečemu pita. Sam glasač nije uspeo u životu, a to se baš i zbilo zato što u njegovoj mladosti još nije bilo tako krasnih natjecaja ni mobilne telefonije koja te u "Pesmi Evrovizije" izjednačava sa stanovnikom zemalja Beneluksa!
Ono što me ubija dok gledam (a gledaš, gledaš!) muzički mrcvarijum jeste oholost članova žirija. Grandiozni Saša vlada se kao carev izaslanik zadužen da pronađe dvorsku ludu, ali i ovi koji bi da sude ostajući politički korektni neverovatno su nadobudni i svirepi: jedna s pravom zaboravljena pevačica čiji je opus, i to onaj koji je izašao iz studija, ceo na rubu falša (stalno je udarala u prečku, pogađala mrežu sa spoljne stane) u pevanju devojke koja ju u svemu nadmašuje nalazi sedamdeset osam falinki. Audicije su surove i kad su, kako da kažem, anonimne. Pošalješ rukopis izdavaču i opet pocrveniš ako bude ljubazan da te pismeno izvesti kako je tvoj prvenac suviše dobar za našu neodgojenu publiku. Ili, iziđeš pred porotu, nakašlješ se, otpevaš svoje, oni ti se naklone i kažu ti da ćeš biti obavešten. Vidiš ti svoje dobroj'tro, ali odlaziš kući da se pripremiš za dolazak brzojava sa verdiktom. Tako je bivalo na akademiji za film i pozorište, tako je u operi, radio-stanicama, kulturno-umetničkim društvima, e, kapitalizam je našao način (on uvek nađe način) kako da muku pojedinca ukrsti sa kolektivnom uživancijom u fijasku bližnjeg. Naravno, to svak znade i bez mene, sve ovo služi da se vlasnici patenata na arene, na srpske koride gde žiri drži maramu, a pevač nasrće dok publika viče "ole", još više razviju: pa zar nije sevap smanjiti im gledanost, ne poslati nijedan SMS i ne biti svedokom ničijeg sloma živaca?
