Izvor: Politika, 26.Feb.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija žrtvuje rast i razvoj
Nova ekonomska paradigma kaže da su kurs i nezaposlenost važni koliko i inflacija. – NBS mora bude autonomna, ali ne sme da bude nezavisna
Biznis forum na Kopaoniku i ove godine, kao i prošle, bavi se istom temom – antikriznim modelom i dugoročnom strategijom održivog razvoja Srbije. Između dva „srpska Davosa” pojavila su se tri predloga koja se bave ovim pitanjima. Jedan su napravili profesor Ekonomskog fakulteta Dragan Đuričin i dvojica biznismena, Toplica Spasojević >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i Branislav Grujić, drugi je delo Ekonomskog fakulteta i Ekonomskog instituta, a treći je uradila grupa stručnjaka na predlog predsednika Srbije Borisa Tadića.
Na pitanje imaju li ti predlozi zajedničku tačku, predsednik Saveza ekonomista Srbije Dragan Đuričin, koji će s premijerom Mirkom Cvetkovićem otvoriti ovogodišnji Biznis forum, kaže:
– Sva tri smatraju da novim modelom, koji počiva na investicijama, na realnom sektoru i u kome se s optimizmom gleda na ulogu države, treba zameniti sadašnji privredni model koji se bazira na potrošnji, dominaciji sektora usluga i slaboj ulozi države.
A šta je razlika u pristupima?
Prvi predlog sve probleme posmatra iz poslovne perspektive, drugi predlog i dalje posmatra probleme iz makroekonomske perspektive a program „Srbija 2020.” predsednika Tadića i grupe autora veći značaj daje sociopolitičkim ciljevima. Iz te razlike proizlazi i odnos prema ekonomskim i strukturnim politikama. Prvi predlog smatra da centralna banka mora imati veći broj ciljeva, a ne samo održavanje stabilnosti potrošačkih cena i da mora da vodi računa i o stabilnosti cena imovine i opreme kompanija, da vodi računa o strukturi nacionalnogautputa i o nivou nezaposlenosti. Drugi predlog polazi od održavanja makroekonomske stabilnosti monetarnim merama i usklađivanja fiskalne politike s tom politikom. Naš predlog smatra da je neophodno „upariti” investicije i obaveze po osnovu investicija. Davanja države za podršku investicijama mogu biti održiva samo ukoliko iza tih davanja idu određene obaveze. Jer, ako se obaveze mogu vratiti, to znači da su te investicije profitabilne.
Šta su novi elementi u ekonomskoj strategiji?
Nova uloga države u inteligentnim investicijama. I novi fokus centralne banke koja mora da se bavi širim spektrom ciljeva, a ne samo stabilnošću potrošačkih cena. NBS mora da bude autonomna, ali ne sme da bude nezavisna jer nezavisnost krije opasnost arogantnog ponašanja.
Znači li to da samo inflacija ne treba da bude ključni cilj makroekonomske politike?
Mislim da inflacija potrošačkih cena mora svim merama da se drži pod kontrolom. Ali, ne može privreda da bude talac održavanja makroekonomske stabilnosti isključivo monetarnim merama jer su onda žrtvovani rast i razvoj u javnom i privatnom sektoru.
U privatnom sektoru to se manifestuje kroz skupe kredite, a javni sektor je žrtva jer ima ulogu socijalnog stabilizatora, umesto da svojim investicijama utiče na rast konjunkture u celoj privredi. Srbija u odnosu na 1989. godinu ima tranzicioni deficit u BDP-u od 30 procenata i 50 procenata deficita u industrijskoj proizvodnji. Kad nema dovoljnog nivoa industrijske proizvodnje, nema ni dobrog nivoa zaposlenosti, nema davanja, nizak je nivo socijalne sigurnosti a ima teškoća u punjenju budžeta. Zato je prvi korak da se podigne nivo aktivnosti. Preraspodela je zavodljiva politička tema, ali šta mi možemo da preraspodeljujemo? Možemo da preraspodeljujemo gubitke i visoke finansijske obaveze privatnog sektora koji je pred bankrotstvom. Nemamo šta drugo da raspodeljujemo.
Javni sektor je u gubicima upravo zbog politike cena koja se striktno rukovodi kontrolom inflacije. Imamo potencijal za proizvodnju energije i hrane, a uopšte ga ne koristimo. Ali, zato energiju kao najvredniji resurs bagatelišemo politikom cena umesto da ga valorizujemo na ekonomski način.
Kako?
Mora se prvo definisati postepeni rast cena električne energije koji treba da teži evropskom nivou cena. Jedino tako možemo biti atraktivni za sve vrste investitora.
Kad nam je cena struje niska mi ne možemo iz sopstvene profitne moći kompanija da finansiramo projekte energetske efikasnosti.
S većom cenom struje dobija se prilika da kompanija iz sopstvenih izvora reinvestira i poveća proizvođački kapaciteti. S rastom cene energije dramatično raste vrednost preduzeća pa je onda moguće dovesti veće strategijske partnere. Ako je ulog partnera veći, onda su mnogo veći multiplikativni efekti za građevinarstvo, za industriju elektroopreme i sve druge industrije. Onda je veći opšti efekat rasta nivoa privredne aktivnosti, zaposlenosti, standarda, socijalne kohezije...
Prvi korak je prilagođavanje cena. Ali, paralelno s time, s obzirom na velike probleme u upravljanju javnim sektorom, koncept partijske svojine mora se definitivno zameniti konceptom odgovornog javnog korporativnog upravljanja. Nisam protiv toga da političari sede u upravnim odborima javnih preduzeća. Oni imaju mnogo razloga da tamo sede jer naša javna preduzeća određuju geopolitičku sudbinu države. Ali, važno je da izvršni odbori javnih preduzeća imaju samostalnost u vođenju posla. To znači da njih treba kontrolisati, kao i u privatnim kompanijama, samo preko biznis plana i preko plana investicija. To podrazumeva potpunu tehnokratizaciju vođenja poslova u javnim preduzećima. Nisam protiv toga da osveženje u tehnostrukturi dođe i sa strane, mada imam dosta poverenja u ljude koji rade u javnim preduzećima.
Zašto investirati u taj sektor?
Energetika nema limit prodaje. Sve relevantne procene govore da do 2030. godine tražnja za energentima raste oko 40 procenata godišnje uz lagani rast cena. Zatim, u pitanju su masovne investicije koje imaju veliki multiplikativni efekat na nivo privredne aktivnosti jedne zemlje. I, na kraju, za te investicije država ne mora da se zadužuje, može da uvede strategijskog partnera, koji se može relativno lako naći, a spreman je da uđe u dokapitalizaciju.
Za mene je neobjašnjivo da Srbija 30 godina nije uspela da investira u energetski sektor, a da privatni kapital srpskog porekla sa strateškim partnerom iz Kine investira u elektroenergetski sektor Republike Srpske milijarde evra. Zar je moguće da takav model nije prihvatljiv za našu državu? Ne znam šta je politički razlog, ali sigurno znam da je niska cena struje u Srbiji ekonomski razlog uzdržavanja učešća stranih investitora.
Ovo su elementi novog privrednog modela i dugoročne strategije održivog razvoja. A šta je kratkoročni taktički antikrizni model?
Kriza iz 2008. godine pokazala je da su ekonomska teorija i doktrina vođenja ekonomske politike posledica ogromnih zabluda i da isključivi fokus centralne banke na kontrolu potrošačkih cenadovodi do održivog razvoja. Sada imamo promenu te paradigme, a predlozi dolaze iz duše organizacija koje su predlagale prethodnu politiku svojim vladama i vladama država čije su privrede bile u tranziciji. Paradoksalno je da je naš finansijski sistem, kao i onaj na Zapadu, u godinama pred krizu ohrabrivao potrošnju umesto investicija.
Pre nekoliko meseci izašao je izveštaj Džozefa Štiglica na kome je radilo dvadesetak najuglednijih svetskih finansijskih eksperata. Oni nedvosmisleno govore da su ciljevi ekonomske politike ne samo stabilnost potrošačkih cena, već i stabilnost cena imovine i opreme, struktura autputa, stabilnost kursa valute i određeni nivo nezaposlenosti. To govori i ekspert MMF-a Olivije Blanšar. Štiglic govori i o nezamenljivoj ulozi države u novim okolnostima koja uvodi automatske stabilizatore, pre svega kroz inteligentne investicije u javni i privatni sektor i kroz novu regulativu koja treba da obuzda neracionalne oblike ponašanja.
Da li je ta svest o novoj paradigmi stigla u Srbiju?
Mislim da su arhitekte našeg sistema svesne zbivanja u svetu, ali su još pod velikim strahom da bi takve mere dovele do rasta inflacije a da ne bi došlo do održivog razvoja. Zbog straha od inflacije oni se čvrsto drže dosadašnjeg modela vođenja makroekonomske politike da bi sačuvali kontrolu cena isključivo monetarnim merama.
Hoćete da kažete da se država u Srbiji neinteligentno meša?
Država dribla na malom prostoru, pokušava da održi socijalnu koheziju i moram da kažem da je prošle godine u tome uspela. Ali, ta strategija nije održiva jer je skupa i preraspodeljuje od onih malobrojnih koji imaju kakve-takve rezultate ka onima mnogobrojnijima koji imaju gubitke. Država mora da napravi, fudbalski rečeno, duge pasove kroz investicije.
Štiglic govori o državi koja pomaže privatnom sektoru. Šta država može da pomogne?
Samo da stvori ambijent koji obezbeđuje punu kompatibilnost sa Evropskom unijom, što znači nula defekt u sistemskim zakonima i regulativi. Drugo, da merama ekonomske politike obezbedi kamate i poreze na približnom nivou EU ili bar u zemljama u neposrednom okruženju. A može i da garancijama pomogne u finansiranju izvoza prioritetnih grana preko razvojne banke. To seradi i u Nemačkoj alii u Bugarskoj.
U svetu sada postoji pristojna kooperativnost političara i biznismena. Zašto ta praksa još nije stigla u Srbiju?
Moj utisak je da je legitimitet privatnog sektora u Srbiji u ovom trenutku na najnižem nivou. A u javnosti je preovlađujući utisak da celo srpsko društvo ima velike troškove zbog privatnog sektora. Kao da su troškovi uspeha privatnog sektora prebačeni na leđa celog naroda. Mislim da su nam preduzetnici mnogo potrebniji nego mi njima. Ne kažem da preduzetnici u regulativi treba da imaju privilegovan položaj. Ali treba razumeti neophodnost njihove misije. I ako smo krenuli putem kapitalizma, onda je normalno da u privredi postoje kapitalisti.
Ono što je karakteristično za postkrizne programe je da je država našla načine da pomogne privatnom sektoru upravo kroz ekonomske politike. Podsetiću da je referentna stopa centralne banke praktično težila nuli u najrazvijenijim privredama da bi se smanjila ukupna cena kapitala. A kod nas je referentna stopa NBS 12 odsto, pa na to banke dograde svoj procenat i ko onda može da se bavi privatnim biznisom s takvim nivoom cene kapitala.
Nivo kreditnog zaduženja našeg privatnog sektora je kao steroid u telu. Imate lažni i neodrživ utisak veličine i kontraproduktivno dejstvo jer steroidi dovode do impotencije. Naša privatna preduzeća su prilično impotentna u krizi i ona su pred strašnim rizikom bankrotstva. Ali, ona zapošljavaju znatan broj ljudi i sada se postavlja pitanje da li se državi isplati da ta preduzeća bankrotiraju. I šta je alternativa?
Šta je uloga države?
Da inteligentnim ekonomskim i strukturni politikama pomogne privatnom biznisu. To je stvaranje ambijenta, da kamate budu slične evropskim, da porezi budu slični evropskim, da ne postoji regulatorni rizik, da nema promene pravila, da model kursa bude sličan onom u državama regiona i da bude predvidiv.
Ali u javnosti je stvorena atmosfera zluradog navijanja da privatni sektor propadne?
Video sam iz pera nekih ekonomskih eksperata takva razmišljanja. Mislim da je za svaku ekonomiju najtragičniji događaj bankrotstvo jednog preduzeća bez obzira na vrstu vlasništva. Svestan sam situacije da naša država ne može da pomogne finansijskim injekcijama i stimulativnim fiskalnim paketima, kao što to rade najrazvijenije zemlje sveta, ali mislim da bi najbolja pomoć bila ako država svojim makroekonomskim okvirom obezbedi uslove privređivanja koji garantuju održivost. Sa ovakvim kamatama i ovakvim porezima budućnost privatne privrede u Srbiji je pod velikim znakom pitanja a samim tim i velikog broja zaposlenih koji rade u tim preduzećima. Mislim da država ne sme da se igra tom činjenicom.
Najgore je da se u teškoj situaciji Vlada i politička elita pomire sa „slobodnim padom”. Moramo da donesemo odluku da ćemo se boriti. Vreme nesporazuma i jeftinih političkih poena je prošlo. Moramo da shvatimo da smo u veoma teškom stanju i da se mora raditi na radikalnim reformama sistema da bismo preživeli. Nešto se veoma brzo mora promeniti. I niko ne treba da bude histeričan.
Miša Brkić
objavljeno: 27.02.2011
