Izvor: B92, 15.Avg.2011, 02:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija "ubila" industrijske centre
Novi Sad -- U proteklih dvadeset godina u Srbiji je ugašeno čak 98 industrijskih centara a umesto milion radnika koji su imali radno mesto u industriji sad ih je 375.000.
Od ugašenih 98 fabrika preko 70 je bilo malih industrija koje su upošljavale do 5.000 radnika, a 20 srednjih i velikih iza čijih zakantačenih vrata je ostalo skoro pola miliona zaposlenih.
Pre ulaska u proces privatizacije, za koji se ocenjuje da je bio nužan i preko potreban, u industriji Srbije platu >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je zarađivalo čak 920.710 radnika. Srpska industrija je danas svedena na nivo iz 1961. godine odnosno vraćena pola veka unazad jer je upravo te godine u njoj radilo oko 370.000 radnika koliko ih i danas mesečno zarađuje platu na taj način.
Izgubili najviše radnih mesta
Za samo dve godine, od 2007. do 2009. u prerađivačkoj industriji ukupna zaposlenost manja je za 15,4 odsto odnosno za 80.272 zaposlena. U strukturi prerađivačke industrije 2009. godine največešće učešće imali su zaposleni u proizvodnji prehrambenih proizvoda, pića i duvana. Kreatori naše ekonomske politike ističu i da je zaposlenost od početka krize pala u svim evropskim državama a da je najveći pad upravo u privatnom sektoru uglavnom izazvan otpuštanjem zaposlenih u industriji koja je najviše pogođena globalnom ekonomskom krizom. Posmatrano po sektorima industrije najveći pad zaposlenih u prerađivačkoj industriji imamo mi, za nama su Hrvatska sa 11,7 odsti, Češka sa 11,6 , Rumunija za 11,3, Slovačka sa 10.9 , Mađarska sa 9,3 i Bugarska sa 6,9 odsto.
Srbija je dakle, već godinama, u deindustrijalizaciji jer da bi ostala ono što je nekada bila, odnosno industrijska, ona je morala na vreme obezbediti tržište jer je industrijska proizvodnja pre svega namenjena izvozu. Kako mi upravo sa izvozom, jer uvoz nam ide od ruke, imamo problema otuda i gašenje nekadašnjih industrijskih giganata postaje sasvim logična posledica.
No, sa gašenjem velikih industrijskih cenatara i otupštanjem stotina hiljada radnika ugasili su se i mnogi industrijski gradovi u Srbiji u kojima se danas beleži najveća stopa nezaposlenosti ali i iseljavanje stanovništva pa se tako došlo u situaciju da generacije koje su pre pola veka dolazile u industrijske centre zato što su tu dobijale posao njihova deca iz njih odlaze jer posla nema.
Na gašenje industrijskih centara uticala je i tehnološka zaostajalost pa Srbija sada u situaciju da joj za obnovu industrije kakvu je nekad imala nije dovoljno samo da obezbedi izvoz već i kopletno obnovi mašine i opremu. Naime, sada je prosečna starost mašina u srpskim fabrikama između 21 i 35 godina a sa takvima se u tržišnu utakmicu, čak ni na domaćem terenu a kamoli stranom, ne može.
Čak mnoge mašine i oprema koje se kod nas još uvek koriste u mnogim evropskim državama davno su bačene u kontejner i umesto njih uvedene savremene koje ne samo da bolje rade već za njihovo upravljanje potrebno mnogo manje zaposlenih pa nove gazde ulažući u mašine i opremu štede na radnoj snazi. Procenjuje se da su u Srbiji "najmlađi” farmaceutski a "najstariji” tekstilni pogoni, a gledano po regijama sa investicajama su najpre zastali u istočnoj i južnoj Srbiji a najkasnije u Vojvodini.
Proteklih deset godina prosto je "razgolitilo” tehnološko zaostajanje srpske industriji ne samo za evropskim već i sa državama u regionu. Naime, industrijsku proizvodnju Srbije u tranzicionom periodu 2001. do 2009.godine karakteriše tehnološko ekonomsko zaostajanje većine kapaciteta, nezadovoljavajući nivo kvaliteta proizvoda i usluga po svetskim standardima, visok uvoz, nizak nivo marketing menadžmenta i upravljanja proizvodnjom, viškovi radne snage, iščekivanje u vezi sa privatizacijom, nedostatak direktnih stranih investicija"
Višegodišnja tedencija opadanja broja zaposlenih u ukupnoj privredi prisutna je u sva tri sektora industrije. Veliki pad zaposlenih u industriji rezultate je, tvrdi se, procesa svojinske transformacije, restruktuiranja preduzeća odnosno oslobađanje privatizovanih firmi od ranijeg viška zaposlenih i krize u 2009.godini. Brži pad zaposlenih u industriji od ukupne doveo je do smanjenja učešća u ukupnoj zaposlenosti. U protekle tri godine ukupna zaposlenost, prema Anketi o radnoj snazi, smanjena je za 9,2 odsto dok je u industriji to smanjenje iznosilo 22,6 odsto odnosno oko 150.000 radnika je za te tri godine ostalo bez posla u ovoj oblasti.
Takođe, tranziciono razdoblje karakteriše dvostruko brži uvoz od izvoza što znači da je kontinuirano bila prisutna znatna supstitucija domaće proizvodnje inostranom.
Specifična situacija za Srbiju je i to što je naša industrija, posebno prerađivačka, ekonomsku krizu dočekala uglavnom s niskim nivom konkuretnosti i efikasnosti poslovanja, povećanom nelikvidnošću, uz kontiuniran pad zaposlenosti i sve manjim brojem proizvoda za izvoz.
Stepen iskorišćenosti kapaciteta u industriji je smanjen i to tako što je on 1990. godine iznosio 69 a pretprošle godine svega 43,3 odsto. Uzroci niskog kroišćenja kapaciteta, ocenjuje se, su nizak nivo industrijske proizvodnje koja je pak posledica nedovoljne tražnje na domaćem tržištu i nizak nivo izvoza, nedostatak sredstava za investicije i finansiranje tekuće reprodukcije, zastarelost opreme i tehnologije, neadekvatna kreditna podrška, problem snabdevanja repromaterijalom, nedostatak stručnog kadra.
Drugim rečima čak i da je, kojim slučajem, ekonomska situacija bila povoljnija i da je Srbija uspela da obezbedi više stranih investitora koji bi neminovno sa sobom doneli i novu tehnologiju dogodilo bi se ono u šta je malo ko verovao a to je da mi i pored armije nezaposlenih ne bi imali dovoljno kadrova sposobnih da rade na savremenim mašinama.
Jer, jednostavno oni koji su dobili otkaze u nekadašnjim fabrikama i pored potrebe i želje da rade ne znaju da rukuju sa novim mašinama a s druge strane mi još uvek ne školujemo decu za nova zanimanja koja treba da isprate potrebe savremene industrije.
