Izvor: B92, 02.Apr.2014, 12:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija mora da stvara ljude poput Bila Gejtsa
Ja sam se vratila u Srbiju jer se meni nije radilo ni za pare ni za slavu, već volim da znam da ono što radim ne može niko drugi. Trenutuno podižem sopstvenu organizaciju, razvijamo znanje i zalažemo se za stvari za koje znam da kada ih ne bih ja radila, ne bi niko drugi. Nemam nikakvu potrebu da budem ministar. Nažalost, kod nas ministri uglavnom gase požare, a za to ima i veštijih i mlađih od mene. Razmislila bih o zvaničnom angažmanu samo ukoliko postoji ozbiljna namera da se stvari >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << menjaju sistemski, strateški, ukoliko je to kako se stvari rade jednako važno kao i šta se radi, kazala je Kori Udovički, direktorka Centra za visoke ekonomske studije na pitanje da li bi mogla da bude ministarka u novoj vladi.
U tom slučaju, odakle krenuti u sređivanju ekonomije?
Tu su tri pravca, i ona moraju istovremeno da se rade. Najpre, to je dovođenje fiskalnog okvira u održive mere racionalizacijom. Ja zaista verujem da Ministarstvo finansija radi na sagledavanju dugoročnih mera koje su neophodne da bi se prvi put stvarno smanjili troškovi čitavog sistema. Do sada smo samo seckali na krajevima, po principu „drži vodu dok majstori odu“, a majstori odu pred svake izbore. Zbog toga smo se zadužili mnogo, sada taj dug vrtoglavo raste, a država je onesposobljena da bilo šta korisno radi. Dakle, prvi pravac je struktura budžeta, koja mora da se menja i da se stvara prostor za to da država radi produktivno.
Da li verujte da Lazaru Krstiću u tome pomaže iskustvo koje je imao u Mekinsiju?
Verujem. Koliko god mu mladost nije dozvolila da stekne više iskustva, toliko mu je dala energije. A to iskustvo koje ima jeste korisno za sagledavanje onih promena koje su sad zaista neophodne.
Šta još treba da se uradi?
Propustili smo da se u mnogo većem broju restrukturiraju vlasništvo, dugovi, finansije celokupne privrede - to se u drugim zemljama desilo već 2009. i 2010. Ne mislim samo na 153 preduzeća u restrukturiranju, koja su očigledan problem. Mislim na celokupnu privredu, bilo da je reč o preduzećima u državnom ili u privatnom vlasništvu. Delom je to problem koji muči sve zemlje u tranziciji jer nam je svima nerazvijeno tržište kapitala, ali je kod nas veći nego kod drugih. Čitava logika kapitalizma i tržišta je u tome da kada za nešto nemate više novca, mora da dođe do promene. Niko vam neće pozajmljivati novac kao da ga baca u rupu bez dna. Ta promena u praksi najčešće donosi boljitak. A kod nas je istorijsko čudo kada se to desi.
Šta hoću da kažem? Već godinu dana istražujem stanje u privredi i vrlo su retki slučajevi u kojima mi je neko od privrednika rekao - ja sam 2009. godine shvatio da ovako više ne može i moram nešto da promenim, pa sam zbog toga skoncentrisao sredstva i napore, smanjio broj radnika. Ko god da je to uradio, dobro je uradio i završio je prethodnu rečenicu sa „i sada poslujem odlično” (obično za izvoz). Ima više slučajeva onih koji su kvalitetni proizvođači, ali su trošili, trošili, ostali bez rezervi, prezadužili se, bilo im je žao da napuštaju neki deo poslovanja ili ljude. Ali računica je jednostavna - kada vidite da vas tržišni uslovi više neće da podrže, bolje da do promene dođe dok još imate rezervi, inače posle gubite sve.
Hoćete da kažete da se privreda nije prilagodila i da je zavladala opšta finansijska nedisciplina?
Da, dobili smo pravo vrzino kolo dugovanja. Svako svakome duguje. Finansijska disciplina je jedino što može da natera privredu da ozdravi. U prvi mah te promene i prilagođavanja su bolni, ali su neophodan uslov da se krene u ozdravljenje privrede. Najvidljiviji deo tog problem je u tome što banke imaju sve veći problem kod otplate kredita. Zvanično, svako četvrto preduzeće kasni sa otplatom, a nezvanično ih je dosta više. To je vrh ledenog brega nagomilanih dugova, ali činjenica je da je nagomilano međusobno dugovanje stvorilo nelikvidnost koja parališe i još uvek zdravo tkivo.
Koji je treći pravac?
Potrebno je da se stvori privredni ambijent sa jasnim pravilima poslovanja i ulogom države. Manje je bitno koliko je birokratije, već je mnogo važnije to da svaki birokratski ili zakonski postupak bude predvidljiv, i da službenici ne budu neprijatelji privredne aktivnosti. To je naročito važno sad kad se pojačava borba protiv korupcije, jer ljudi ne smeju da se plaše da se ponašaju ekonomski.
Da li je to i redosled mera nove vlade?
Nova vlada mora da usvoji zakone o kojima je dosta bilo govora - o stečaju, privatizaciji, radu, ali se oni moraju pažljivo pregledati i upotpuniti kako bi se stavio naglasak na stvaranje finansijske discipline.
Jedna od izjava koju ste nedavno dali bila je prilično slikovita: „Bil Gejts je preduzetnik, Srbija mora da stvara ljude poput Bila Gejtsa.“ Na šta ste time mislili?
Ne samo da Srbija mora da stvara, nego ih ona već stvara, ali ih ne primećujemo i ne pravimo sistem koji ih podržava. Kod nas se preduzetnici stvaraju uprkos okolnostima, a ne zahvaljujući njima. Mi smo istraživali bazu podataka o svim preduzećima u Srbiji, posebno smo se bavili malim. Otkrili smo da postoji 20.000 preduzeća koja su imala ozbiljan rast od 2005. do 2012. godine. Čak 4.700 raslo je dovoljno brzo da za nekoliko godina prerastu u veće kategorije preduzeća, u proseku 40 odsto realno, godišnje. Ova cifra isključuje trgovinu i male preduzetnike, inače bi ih bilo i više. Veliki deo su izvoznici.
Da li privredu vuku male firme ili veliki sistemi?
Potrebno je i jedno i drugo, a moguće je više modela. Neke privrede se zasnivaju na velikim sistemima, a neke na malim firmama. Ako imate malo velikih sistema, tada morate da omogućite takav ambijent i podršku u kojem će ti „mali“ postati izvoznici. Kod nas se to dešava zahvaljujući vezama sa dijasporom, ali ništa drugo u sistemu ne pomaže. Ili, ako imate nekoliko velikih sistema, tada mali rade za njih i potom veliki mogu da izvoze.
Šta bi moglo više da odgovara Srbiji?
Srbija nema izbora. Mi smo do sada stalno gledali model koji su imale zemlje u tranziciji koje su se priključile Evropskoj uniji. No, one su se transformisale u vreme kada je stranog kapitala bilo puno, kada je on sam praktično tražio zemlju za ulaganje. Bilo je ozbiljnog dotoka i kod nas, ali je kasno počeo. Dotad su druge zemlje u tranziciji već bile transformisane ulaskom velikih sistema za koje su se vezala mala i srednja preduzeća, koja su i tamo generisala najviše radnih mesta. (Ta mala i srednja preduzeća su sada u teškoćama jer je kriza pogodila upravo velike sisteme u razvijenim zapadnim ekonomijama koje sporo izlaze iz krize.) Međutim, mi tu opciju nemamo. Sada i ako sredimo okruženje da budemo privlačniji za investitore, teško ćemo privući strani kapital u tom obimu.
Mi moramo da ojačamo naša mala i srednja preduzeća, da naglasimo njihov kapacitet za produktivnost, za kreativnost i omogućimo njihovo povezivanje sa stranim tržištima, naročito kapitalom. Mi možemo da razvijemo privredu koja će se oslanjati na manja preduzeća i koja će omogućiti organski rast. Taj potencijal se vidi, jer već sad 60 odsto od hiljadu najvećih izvoznika su mala i srednja preduzeća.
Koliko to zavisi od samih privrednika, a koliko od samog sistema, države? Da posluju bolje i uspešnije?
Veoma je važno da stvorimo stabilniji privredni amabijent. Kao što sam rekla, administriranja ima mnogo, ali je to, rekla bih, manji problem nego nepredvidljivost. Kada tražite neku dozvolu pred vama je 50 koraka, ali vi bar znate koji su to koraci i šta vas čeka. To jeste trošak, ali ćete ga savladati. Problem kod nas je što se ne zna šta vas čeka. Zatim, pravda je spora, a nismo sigurni ni da je dostižna. To opterećuje celu privredu, ali naročito mala i srednja preduzeća jer oni ne mogu da lobiraju za rešenja, često propadnu pre nego što dokažu da su bili u pravu. Pored toga, potrebno je da se razvije dovoljno poverenja za komunikaciju, kako među samim privrednicima - kako bi oni mogli lakše da se usaglašavaju i da se izbore za politike koje su im potrebne da bi bili upešniji - tako i između privrednika i države. A možda je najvažnije da se promeni odnos prema preduzetnicima. Kada su nemoćni, tada ih nam je žao. Onog trenutka kada kreću da zarađuju, onda postajemo zavidni i mislimo da su lopovi. U stvari, kada preduzetnik zarađuje, to je najčešće potvrda da radi ono što je društvu i tržištu potrebno i da je to šansa da nekog zaposli. I konačno, potrebno je da se uredi sistem obrazovanja - da se školuju kadrovi koji su potrebni tržištu. To država sada ne radi.
Što duže odlažete odgovarajuće postupke, postaje teže. Srbija ih je već dugo odlagala. S druge strane, što su kredibilniji prvi koraci, i što vam više poveruju da imate namere da preduzimate ozbiljne mere, postaje lakše. U tom smilu veoma je važno ko će ući u novu vladu. Kredibilni ljudi, njihovo iskustvo, njihova prošlost, u smislu da li su odgovorni, znaju svoj posao i razumeju kakve su promene potrebne, a imaju i kičmu da ih sprovedu, sve to i te kako deluje. Potrebna je jasnoća programa nove vlade, da se pokažu koraci na koje je spremna. MMF ne može da vam veruje na reč, tj. da vas podrži sada uz obećanje da ćete neku tešku meru uraditi tek kasnije, makar to i bilo logično. Morate pokazati sposobnost i volju na početku programa. Ukoliko svi (u to uključujem i medjunarodne kreditore) poveruju da se preduzimaju prave mere, Srbija ima još malo prostora za zaduživanje. Iako je pet do 12, baš je trenutak kada odgovarajuće mere mogu da kupe Srbiji malo vremena.
Sve to deluje realno, ali se postavlja pitanje koliko može da se primeni i u kom periodu? Kod nas sve ide sporo. Da li delite utisak da vremena za gubljenje više nema?
Već 13 godina slušam kako nam se žuri. Pa onda pravimo, kvarimo, i pomalo popravljamo. Problem je što stalno žurimo, a moramo da odvojimo onoliko vremena koliko je potrebno da bi se nešto uradilo kako treba. Kada pogledate u kakvom smo rasulu kada je reč o državnoj i društvenoj strukturi koja treba da pruža podršku poslovnom okruženju, relativno mala poboljšanja napravila bi veliku razliku. Pitanje je kako do tih poboljšanja doći. Možemo da dođemo samo time da svi poveruju da je vreme za promene jer je reč o promenama koje su male pojedinačno, ali se moraju dogoditi u ponašanju svih. Vreme je da se ne pitamo šta politički autoritet smatra da treba da uradimo, već da svako sledi najlogičnije kriterijume kako bismo uradili što više očigledno korisnog i potrebnog posla. A to je poslednje pitanje kojim se danas bavimo. U Srbiji ima impresivan procenat ljudi koji se neumorno bore da u lošim uslovima daju svoj maksimum i urade dobar posao, ali ostavljeni su sami sebi, a sistem bi morao da ih podrži i nagradi.
Da li bi to i vama bio izazov da budete deo vlade koju sve to čeka?
Pa izazovno je smisliti kako da se srpska privreda stvarno stavi na produktivnije osnove, kroz završavanje tranzicije u privredi, ali i kroz povećanje produktivnosti države. Srbija zapravo nema dovoljno produktivnih državnih službenika. Potrebno je da mnogo više nauče, da budu drugačije raspoređeni, da se bolje radi, u početku verovatno za manje para. Dakle, ako bi se sistematski radilo na tome da se ljudi ubede, povedu, organizuju, da počnu drugačije da rade, i u privredi i u državi – onda bi to svakako bio lep izazov.
Šta bi građane moglo da „natera“ da poveruju u te promene i da rade više za manje novca?
Liderstvo. Neverovatno je šta ljudi mogu da istrpe kada veruju. Sa druge strane – to šta ih natera da zaista poveruju, to je veoma teško pretvoriti u recept.
