Izvor: Politika, 20.Dec.2010, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Socijalni dijalog – niko nikome ne veruje
Građani ne veruju sindikatima, vladi i njenim institucijama, ali ni sindikalne vođe i članstvo ne veruju jedni drugima
Socijalni dijalog sindikata, poslodavaca i države je loš, sa manjkom poverenja među socijalnim partnerima, a Socijalno-ekonomski savet je već mesec-dva u blokadi, iz koje treba što pre da se izađe, čulo se prilikom jučerašnjeg predstavljanja knjige o rezultatu istraživanja stanja socijalnog dijaloga u Srbiji posle dvadeset godina tranzicije, autora >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dr Zorana Stojiljkovića i dr Srećka Mihailovića.
– Čim počne mnogo da se govori o socijalnoj koheziji, socijalnom dijalogu i socijalno odgovornoj državi, znak je da tu nešto nije uredu i da svega toga nema – opaska je Stojiljkovića.
Razlog nerazvijenosti socijalnog dijaloga Stojiljković vidi u velikom nepoverenju zaposlenih u institucije, uključujući i sindikate, koje je „na najnižem istorijskom nivou”. Za poslednje dve-tri godine karakteristična je rastuća dezorijentacija i zbunjenost građana. „Znaju da postoje zakoni, neke institucije i nagoveštaji dijaloga, ali ne vide rezultate.”
– Nepoverenje je najveće prema vladi i vladinim institucijama, njenim namerama i spremnosti da se vodi socijalni dijalog o ključnim pitanjima razvoja – rekao je Stojiljković. – Odgovorni su i poslodavci, ali je činjenica da je najveći poslodavac vlada, iako postoji Unija poslodavaca, Savet stranih investitora, Klub privrednika i još neki pretendenti na tu ulogu.
Govoreći o sindikatima kao partneru u socijalnom dijalogu, Stojiljković je ukazao da se sindikati mogu smatrati uspešnim pod uslovom da povećava zarade, uz očuvanje ili povećanje zaposlenosti. Ali, takvog rezultata nema već tridesetak godina. Sindikate ne odlikuje solidarnost i spremnost na saradnju, sindikalna rukovodstva ne krasi međusobno poverenje, ali ni sindikalno članstvo jednog sindikata ne veruje drugima. Zato treba stvarati kulturu poverenja, ali i razgovarati o zajedničkim ciljevima, pa i razlikama.
Profesor Srećko Mihailović ukazuje da je slika koju o sindikatima imaju zaposleni i građani Srbije „crna”, a poverenje veoma nisko.
– U svim sindikatima u Srbiji imamo oko trećine zaposlenih, stopa sindikalizovanja nije se menjala u poslednje dve do tri godine, pa ima šansi da se propadanje sindikata zaustavi – dodao je Mihajlović.
Predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković ukazao je da pravog socijalnog dijaloga u proteklih devet godina nije bilo zato što je postojanje Socijalno-ekonomskog saveta od osnivanja bilo formalno.
Predsednik Ujedinjenog granskog sindikata „Nezavisnost” Branislav Čanak istakao je da je osnovna pretpostavka dijaloga da su svi učesnici ravnopravni, ali takve ravnopravnosti u Srbiji nema.
Jedan od zaključaka i poruka sa jučerašnjeg skupa je da u Srbiji postoji goruća potreba za trajnim, institucionalizovanim i ravnopravnim socijalnim dijalogom u stanju ruinirane ekonomije, razorenog i osiromašenog društva.
Al. Mikavica
objavljeno: 21.12.2010.
