Izvor: Press, 19.Nov.2012, 22:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slučaj EXIT: Bio jednom jedan festival
- Kako je moguće da za dvanaest godina festival Egzit nije uspeo da postane profitabilan, već organizatori svako malo zavape da nemaju para?
- Da li je istina da je osnivačima od bunta i mladalačkog zanosa daleko zanimljivija rabota postalo nekontrolisano brojanje novčanica?
- Da li zaista on donosi korist gradu, pokrajini i državi, ili je situacija posve obrnuta - da li Novi Sad, Vojvodina i Srbija stvaraju benefit onima koji stoje iza festivala?
Pressonline >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << prenosi ekskluzivno tekst iz najnovijeg broja Nedeljnika:
U srpskoj javnosti odjeknula je "bomba" - republičke instance "obrisaće" Egzit iz budžeta zbog nedomaćinskog i netransparentnog poslovanja čelnih ljudi organizacije koja stoji iza tog festivala. Dok jedni tvrde da je to politički obračun novih vlasti sa vazda proevropski orijentisanim Egzitovcima, drugi vele da taj festival godinama već ni ne postoji, makar u onom obliku u kom je začet i u formi u kojoj je stekao svetske simpatije i popularnost, već je postao privatna prćija i generator ogromnog bogatstva za odabrane pojedince. A da vlast nema pojma gde ide novac kojim pomaže festival.
Vicepremijer Aleksandar Vučić, ali i gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, demantovali su tvrdnje da će država okrenuti leđa Egzitu, ali su zatražili i neke promene u tom odnosu - pre svega, da se vidi u čije gubere idu dinari i funte. Jedan od osnivača festivala Bojan Bošković demonstrativno je napustio organizaciju, nakon što njegov predlog da se napravi jednogodišnja pauza nije usvojen.
Kako se Egzit razvijao od bunta šačiče studenata do jednog od najvećih evropskih muzičkih manifestacija? Kako su onda ti isti bivši studenti dozvolili da, i pored hvalospeva iz sveta, festival padne na niske muzičke, a potom i organizicione grane? Još važnije, kako je moguće da za dvanaest godina Egzit nije uspeo da postane profitabilan, već organizatori svako malo zavape da nemaju para?
Da li su zato u pravu oni koji seire nad njegovim posrtanjem i pitaju "gde su naši novci"? Ili bi trebalo da ga spasavamo po svaku cenu? A onda je pitanje - od koga i za koga?
Te dvehiljadite sve je bilo lako i jednostavno - grupa mladih entuzijasta odlučila je da dobrim provodom i zdravom dozom bunta izrazi protest protiv tadašnjeg sistema vrednosti i poželi što brži i bezbolniji odlazak režima koji je iza tog sistema stajao. Međutim, mnogi "Egzit veterani" ubeđeni su da se festival te godine i završio na peskovitoj novosadskoj plaži, a da je od narednog leta scenu preuzeo njegov "zli brat blizanac" koji je izrastao u strogo komercijalnu mašineriju čiji je jedini cilj bio i ostao sticanje bezobrazno visokog profita kroz stare zasluge i nova prijateljstva sa (novim) vlastima.
Na ovu, ali i na brojne druge optužbe, predstavnici Egzita najčešće nisu odgovarali ili su, umesto argumenata, nudili tvrdnju da postoji opasnost da se festival preseli u Beograd, vešto profitirajući na tradicionalnom animozitetu prema suverenom centru finansijske i kulturne moći u strogo centralizovanoj Srbiji, ili pak ističući kako su "iz ničega stvorili svetski brend, pa su optužbe samo oružje dušebrižnika koje ne vredi komentarisati".
U usponu i padu Egzita koji je sledio, festival se susreo i sa drugim etiketama: od priča da 96 sati bez sna na Tvrđavi ne predstavljaju nikakvu najveću žurku u Evropi već hodošćašće belosvetskih narkomana, dilera i sličnih protuva, preko konstatacija da se program previše komercijalizovao, pa do zajedljivih opaski da se pozivima organizatora odazivaju još samo olinjale zvezde čiji je zenit karijere prošao pre par decenija, a dolazak u Novi Sad vide kao šansu da odrade jednu od poslednjih tezgi.
Proteklu dekadu obeležila su što javna, što tajna cepanja i mimoilaženja između organizatora, a dobar deo fanova veruje da su ljudi koji stoje iza imena Egzita poslednjih godina zaboravili da festival ne čine rajder liste, spiskovi izvođača i hedlajneri koji praše sa bine, već oni koji su podno nje, kao i da veličinu festivala ne određuje broj prodatih karata, nego jačina "priče" i doživljaja onih koji su je kupili.
U takvim okolnostima, gotovo svake godine, što od strane medija, što od strane samih organizatora, najavljivan je konačni krah Egzita koji jedni tradicionalno priželjkuju, dok ga se drugi vazda pribojavaju - u čaršijskim krugovima, manifestacija je svakog aprila "već viđena" u Beogradu ili Budimpešti, a katanac na ovu priču predstavljao je "gotovu stvar". Činjenica je da se danom gašenja festivala licitiralo više nego datumom ulaska Srbije u Evropsku uniju, ali je uprkos mračnim prognozama, desetine hiljada turista svake godine pešačilo preko mosta na Dunavu kako bi prisustvovalo žurci za nezaborav.
Možda najozbiljniju krizu Egzit je doživeo 2004. godine kada su čelni ljudi festivala, uključujući i osnivače Bojana Boškovića i Dušana Kovačevića privedeni i zadržani u tridesetodnevnom pritvoru zbog navodnih mahinacija oko prikrivanja stvarnih prihoda od prethodne godine. Bošković i Kovačević su pušteni, afera se "slegla", a te godine je na Tvrđavu prvi put došla i ekipa MTV-a kako bi snimila dokumentarac o fenomenu Egzita. Interesovanje te kuće, ali i britanske štampe, pomogao je da ovaj brend stekne i ozbiljniju kontinentalnu slavu.
"Perikleovo doba" Egzita u kojem su konobari, taksisti i prijateljice noći zadovoljno trljali ruke "obrađujući", svako na svoj način i "po defaultu" po duploj tarifi, horde pijanih Engleza tokom četiri festivalska dana, nije međutim dugo potrajalo - stranci su se zasitili provoda na Tvrđavi, a "domaći" činjenice da je zbog neumerene komercijalizacije Egzit možda postao svetski, ali je prestao da bude "naš" u onom izvornom smislu.
Organizacioni haos, skromni program i još skromnija poseta obeležili su prošlu godinu i samim tim najavili da je budućnost festivala ovaj put zaista neizvesna - scene sablasno praznog prostora pred "Main stageom" dok se binom vrpolje bombastično najavljeni hedlajneri, kao i podatak da se u centru Novog Sada tokom trajanja festivala, prvi put nakon niza godina, češće čuo srpski nego engleski, naterao je organizatore da stave prst na čelo.
Pored tog fijaska, na ruku organizatorima nisu išle ni brojne afere koje su počele da isplivavaju jedna po jedna.Tako su nedavno šok u javnosti izazvali snimci pukotina na Petrovaradinskoj tvrđavi, zdanju koje, po svemu sudeći, nije predviđeno za hiljade decibela i desetine hiljada razularenih posetilaca. Dok se to upozorenje, kao i priče da Tvrđava ne može postati deo Unicefove baštine sve dok je "domaćin" Egzitu, mogu svesti pod neproverene glasine, činjenica da je prethodne dve godine četiri dana zabave moglo koštati kompletan Novi Sad vodosnabdevanjem jeste nepobitna.
Organizatori su rešili da kamp lociraju u samoj blizini izvorišta na novosadskoj plaži Oficirac, a kada JKP "Vodovod i kanalizacija" nije želelo da potpisom i pečatom odobri mogućnost da stotine pijanih stranaca posle neprospavanih noći baulja kraj bunara koji pokriva vodovodnu mrežu grada, Egzit tim je jednostavno rešio da se ogluši o ovu zabranu, a potom da istu praksu ponovi i sledeće godine.
Javna je tajna da su na insistiranje bivše gradske vlasti, ali i pojedinih pokrajinskih funkcionera, a sve u cilju da "afera izvorište" bude što brže i učinkovitije zataškana, u novosadskom "Vodovodu" ne samo lupane packe brbljivima, već su i "letele glave" onih koji su poverljive informacije dostavljali sredstvima javnog informisanja.
Poslovično upućeni izvori tvrde da je večita kuknjava o teškoj ekonomskoj situaciji, nagomilanim finansijskim problemima i nedovoljnoj sistemskoj pomoći koji parališu održavanja i funkcionisanje festivala samo paravan iza kojeg se krije bezobrazno visoka lična dobit koju ubiraju vodeće ličnosti Egzita, a koja je kulminirala kupovinom penthaus apartmana u elitnim četvrtima Londona i sličnim bahanalijama.
Isti čaršijski krugovi tvrde da je osnivačima od bunta i mladalačkog zanosa daleko zanimljivija rabota postalo nekontrolisano brojanje zelenih novčanica, čemu su, kako vele, kumovale i bliske prijateljske i poslovne veze sa pokrajinskim vlastima. Istina, ove tvrdnje nikada nisu krajnje eksplicitno iznete, niti potkrepljene odgovarajućom količinom argumenata, ali se ne može osporiti podatak da Egzit tim u prethodnoj deceniji niti jednom nije obelodanio kompletan finansijski izveštaj, uključujući utrošeni novac, dobijene donacije i konačnu dobit.
Novinar Tanjuga pokušao je prošle godine da sazna nešto više o konačnim bilansima, ali je nakon krajnje jednostavnog pitanja njegov sagovornik i jedan od organizatora festivala Rajko Božić ocenio takvu diskusiju "neozbiljnom", a potom ustao i uvređeno napustio prostoriju.
Blagonaklonost prema Egzitu nisu iskazali ni brojni novosadski umetnici, koji su u više navrata "primetili" kako se ogromna sredstva iz gradskog budžeta za kulturu slivaju upravo u Egzitovu kasu, dok umetnički vrednije, ali medijski manje eksponirane manifestacije sa višedecenijskom tradicijom propadaju usled smanjenih ili ukinutih dotacija.
Posebno glasni u opomenama i optužbama bili su istaknuti kulturni radnici Boris Kovač i Želimir Žilnik, a ovaj drugi je na netransparentno poslovanje upozorio činjenicom da na Egzitu ne postoji fiskalni račun čak ni za ulaznice.
Bivši gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić, ali i kompletna pokrajinska svita više puta je ove optužbe odbacivala kao neosnovane, uz konstataciju da je "Egzit svetski brend od kojeg grad ima višestruku korist".
Deo Novosađana, a oni su valjda po prirodi stvari najupućeniji u dešavanja oko festivala, i dalje se pita: ako im neko "haba" Petrovaradinsku tvrđavu, ugrožava izvorišta vode, netransparentno raspolaže njihovim novcem i pritom ubira profit od prodaje karata, kako to može biti u njihovom interesu? I konačno, da li zaista Exit, nesebično i plemenito, donosi korist gradu, pokrajini i državi, ili je situacija posve obrnuta - da li Novi Sad, Vojvodina i Srbija stvaraju benefit onima koji stoje iza festivala? Ako je tako, onda je, vele Novosađani, koji kako stvari stoje ni ovaj put neće dobiti odgovor na antologijsko pitanje "čiji su naši novci", reč o nekom čudnom brendu i još čudnijoj strategiji...
Činjenica da se o bahatosti, demonstraciji moći i potencijalnim mahinacijama vezanim za festival priča više nego o muzičkom programu, umetničkom konceptu i novinama, najavila je da će po spuštanju zavese na trinaesto izdanje festivala - uslediti novi problemi...
Konačno, jedan od najviših funkcionera novosadske vlasti koji je želeo da ostane anoniman objašnjava čitavu problematiku u razgovoru za Nedeljnik.
"Niko od predstavnika gradskih ili republičkih vlasti nije rekao da Egzit neće dobijati novce. Jedino što smo poručili jeste da se više ne sme i ne može ponoviti scenario u kome su potrebe festivala dinar, a a oni dobijaju četiri, dok nas uz to ne zanima gde su, kada i kako preostala tri završila. Očigledno da se takva praksa osladila pojedincima kojima su puna usta evropskih vrednosti, ali im se pojam 'transparentnost' teško prima u vokabular. Videćemo, ali je ružno da kada nekoga pitaš gde su novci koje si dobijao, on kaže 'to što ti radiš je progon'", kaže naš sagovornik.
Sličnu konstataciju, doduše javno, izneo je i sam gradonačelnik Miloš Vučević:
"Grad Novi Sad će nastaviti da finansijski pomaže muzički festival Egzit, ali će insistirati na izveštajima gde su otišla uložena sredstva".
Empirijska provera teze da pripadnici Egzit tima floskulu "čist račun" teško prevaljuju preko usana nije uspela - sad već bivši menadžer festivala Bojan Bošković, kao i portparolka Bojana Kovačević ostali su nedostupni za pozive redakcije Nedeljnika, dok je Rajko Božić, bivši predsednik UO "State of Exit" odbio da komentariše ovu temu uz opasku da više nije član tima, uz par rečenica o aktuelnoj situaciji.
"Čini se da je čitava ova hajka samo marketinški pokušaj nove vlasti da se dodvori delu biračkog tela preko leđa Egzit festivala. Nije problem kakvu god odluku donesu, problem je što niko od njih nije seo da popriča sa nama iz organizacije, da vidi kakvu strategiju možemo napraviti, gde su problemi, kakve su vizije,... Međutim, veoma brzo su ublažili i razvodnili priču o 'brisanju' Egzita, što potvrđuje moju tezu o motivu koji stajao iza takvih izjava", rekao je Božić za Nedeljnik.
Trinaest godina kasnije, neko se drznuo da pita: OK, Egzit definitivno ima svoju vrednost, ali ima li i svoju cenu? Srbija čeka odgovor - a organizatori festivala, čini se, nisu navikli da odgovaraju na postavljena pitanja...
Tekst preuzet u celosti iz najnovijeg broja NEDELJNIKA
