Izvor: Politika, 02.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šećer počeo da gorči
Setva repe prepolovljena, a od zakasnele državne premije pomoći nije bilo, tako da posla neće biti za svih osam šećerana koje su lane radile
Proizvodnja šećera u Srbiji kao da je na zalasku. Ovog proleća šećernom repom je zasejano samo 47.000 hektara, što je gotovo upola manje nego lane kada je pod slatkim korenom bilo 83.000 hektara. Tačno 43 odsto manje nego godinu pre toga, kako pokazuju podaci novosadske Zajednice za industrijsko bilje.
Ovoliki podbačaj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ukazuje da se u proizvodnji šećera i repe nešto dramatično promenilo. Stručnjaci kažu da zemljoradnici nisu motivisani da seju repu, jer joj je cena niska, a profit kod drugih uljarskih i ratarskih kultura je viši. Apsurdno ali tačno" A nekada je repa važila za kraljicu polja koja je ratarima obezbeđivala lepe prihode. Otkupna cena repe stagnira već nekoliko godina pa se od proizvođača može čuti da nisu zadovoljni sa 2,6 dinara po kilogramu, koliko su im u proseku obećale šećerane.
Razloga za zabrinutost još nema. Sa novom proizvodnjom i prelaznim zalihama trebalo bi da se obezbedi potrebnih 400.000 tona šećera. Ta količina bi pokrila izvoznu kvotu od 180.000 tona za Evropsku uniju i 220.000 tona za domaće potrebe. Ako se, međutim, nastavi narednih godina pad proizvodnje šećera, budućnost za ovu industriju nije baš ružičasta.
Šta je uzrok ovolikom podbačaju setve sirovine za devizno profitabilni proizvod, od koga poslednjih godina godišnje zarađujemo više od 100 miliona evra?
Ljubiša Radenković, direktor fabrike u Senti, tvrdi da su tome doprinele zalihe koje su poremetile odnos snaga na tržištu, ali i visoke cene drugih kultura.
– U 2006. proizvedeno je 465.000 tona šećera, a prošle godine 450.000 tona, tako da je višak koji ne može da se proda van granica bio stotinak hiljada tona. To je mrtav kapital. Zbog potrebe za novcem šećerane su ga iznosile na tržište, što mu je oborilo cenu. U jednom trenutku šećer je bio jeftiniji od brašna i u maloprodaji se mogao kupiti i po 49 dinara, a cena brašna je preko 50 dinara po kilogramu. Za velike potrošače poput konditora, cena je pala na 38-39, praktično ispod proizvođačke. To što je šećer pojeftinio za potrošače nema značaja, jer niko neće umesto dva kilograma, koliko u proseku mesečno troši domaćinstvo, zbog niže cene sada potrošiti 3-4 kilograma – objašnjava Radenković.
Već prošle jeseni bilo je nagoveštaja da će se ovako nešto dogoditi, jer su proizvođači bili nezadovoljni otkupnom cenom. Ministarstvo poljoprivrede odlučilo je da odobri premiju od 4.000 dinara po hektaru za setvu repe, ali je svoju nameru prekasno saopštilo, posle setve, tako da ona nije imala podsticajni efekat. Bilo bi dobro, kaže Radenković, da neka buduća slična mera ratarima bude poznata već od jeseni.
Za ovdašnje šećerane ni izvoz u EU po povlašćenom režimu više nije tako „sladak”. Izvozna cena je pala na 540 evra po toni, što znači da je na nivou domaće cene, a dobra strana izvoza je avansna naplata robe.
Kompanija „Sunoko” u više navrata je tražila od naših vlasti da se izbore za povećanje izvozne kvote u EU, ali uspeha nije bilo. Razlog za ovakav zahtev je jednostavan – šećer od repe, čija je proizvodnja skuplja nego od onog iz trske, može da se proda samo po povlašćenoj ceni. U protivnom, šećerane mogu da stave ključ u bravu.
Na takav negativni scenario ukazuje i direktor šećerane u Senti. Sa ovako slabom setvom, posla neće biti za svih osam šećerana koje su lane radile, a kada se fabrika jednom zatvori, povratak na staro je težak ili nemoguć. Naši susedi Mađari su, na primer, imali 12 šećerana. Sada radi samo jedna, s tendencijom da i ona naredne godine prestane da proizvodi.
J. Rabrenović
[objavljeno: 03/06/2008]
