Izvor: Politika, 23.Feb.2008, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Samo da inflacije ne bude

Kad će početi da štedi u dinarima, zašto narod broji crne džipove, a država ne izdaje komandu protiv monopolista, šta bi radio da ostane bez posla i da li bi svojoj deci aminovao stambeni kredit, govori prof. dr Jurij Bajec

Kad građanin Jurij Bajec primi profesorsku platu na državnom, Beogradskom univerzitetu, pa još sa povišicom, obraduje se kao što bi svako. Nakratko. Dok ne sračuna sve troškove. I dok se ne probudi u njemu ekonomista da ga podseti da je na inflatornom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „okidaču”.

Najveći deo plate, kaže, potroši, a ostatak – prištedi.

U dinarima ili evrima?

U evrima. Razmišljam kao i većina građana. Štedeću u dinarima onda kada inflacija u Srbiji bude ispod pet odsto i to nekoliko godina zaredom. Onda ću verovati u stabilnost domaće valute.

Inflacija je, priznaje profesor Bajec, ono što ga i kao građanina i kao ekonomistu najviše plaši.

Jedni nas ubeđuju da više nema razloga za strah od „devedesetih”, a drugi upozoravaju da inflacija ponovo kuca na vrata?

Mene od tada, od svake inflacije koja prelazi deset odsto hvata strah. A prošlogodišnja je iznosila 10,1 po staroj, odnosno više od 11 po novoj medotologiji. Neki novinari me zovu i konstatuju da je januarska „samo 0,9 odsto”. Kako „samo”? Pa izračunajte kolika bi bila za 12 meseci. Ona može da se kontroliše do 10, pa i 15 odsto, ali preko toga se otrgne kontroli. Ugrađuju se inflatorna očekivanja i svaki korak koji se preduzima u želji da se zaštiti od inflacije, u stvari doprinosi još većoj inflaciji. Ljudi, čini mi se, ne razumeju koliko je snižavanje inflacije važno pitanje. Ne samo ekonomski, nego i socijalno i politički.

Hajde da im pomognemo da razumeju?

Kad su u nekoj fabrici krajem prošle godine sindikati pregovarali o platama za 2008, poslodavac im je sasvim sigurno rekao: „država kaže da će inflacija biti 6,5 odsto i ja vam toliko dajem da ostanete na istom” i eventualno im dodao tri odsto, ako veruje da će firma bolje da posluje. A šta biva sa platama zaposlenih ako inflacija ne bude kako je vlada najavila, nego 12 odsto. Oni će realno izgubiti šest odsto. A da ne govorimo o dva od 7,5 miliona građana – onima sa najnižim primanjima, onima koji primaju socijalnu pomoć i penzionerima. Pa oni su od inflacije totalno nagrabusili.

Hoćete da kažete da su upravo tranzicioni gubitnici i najveći inflacioni gubitnici, da stradaju najviše najsiromašniji?

Ako su prošle godine, recimo, cene hrane i bezalkoholnih pića povećane za 18,4 odsto, to nije jednako pogodilo one koji imaju prodične prihode 4.000 evra i one sa 500 ili pak trista evra. Svako ima svoju inflaciju.

A poslodavci ?

Poslodavci generalno vole stabilnu situaciju da bi mogli da planiraju. Ali za razliku od radnika, oni neće izgubiti zato što će u cene svojih proizvoda, pa i u profit, uračunati inflaciju.

Znači, centralna banka nas džabe ne plaši, kad priteže monetarni kaiš i priziva vladu da i ona pomogne?

To je njen posao. Monetarna i fiskalna politika koje moraju da hodaju zajedno. Priznajem da je politički teško, ali bilo bi bolje da sada steže fiskalna, a nešto popusti monetarna. Narodna banka je prošle godine platila visoku cenu održanja cenovne stabilnost, a uprkos skupoj odbrani kursa koja je koštala 200-300 miliona evra, inflacija je premašila deset odsto.

A šta je, konkretno, najveći vladin greh ?

U udvaranju glasačima i zaposlenima u javnom sektoru, i to ne samo sada, još od izbora 2006. Dok su nekada državni službenici policajci, profesori, lekari njih nekoliko stotina hiljada, zavideli onima koji rade u društvenim i privatnim preduzećaima, njihove zarade su toliko skočile da je privatnim poslodavcima teško da u pregovorima sa svojim radnicima odbrane realnu platu. Ne mislim da vlada treba da zamrzne masu zarada u javnom sektoru, ali mora da je kontroliše.

Ali objektivno, ni jedni ni drugi, u proseku nemaju više nego za osnovne potrebe?

Kad se sve sabere, imamo paradoksalnu situaciju: da nam je društveni proizvod tek na 68 odsto onog iz 89, a da su plate dostigle nivo iz te godine , što ne znači da ljudi danas bolje –žive nego tada. Tada je više ljudi radilo, bile su po dve plate u kući, a opasno to smo mi u međuvremenu trošili ono što nije bilo za trošenje a to su prvatizacioni prihodi, a u prvim tranzicionim godinama i neke donacije.

Ali taj problem mogla bi da reši smanjem broja zaposlenih?

Ako država nije u stanju da im ponudi alternativu, novo radno mesto, ona beži od toga, iako je to njen tranzicioni zadatak. Naša država je siromašna, a ponaša se kao bogata.

Šta biste Vi da imate 40 godina, i ostanete bez posla?

Samo mi dajte 40 godina, lako ću se snaći.

Ali ozbiljno?

Da me izbace sa fakulteta pokušao bih da prodam ono što znam: da nađem posao na nekom privatnom fakultetu ili u nekoj međunarodnoj organizaciji, jer govorim jezike.

Ne biste uzeli start-ap kredit Fonda za razvoj?

Nisam ja čovek za biznis. Tražio bih poslodavca.

A šta biste posavetovali, recimo, nekom svršenom gimnazijalcu, državnom službeniku - višku? Gde da proba?

Jedini lanac zapošljavanja koji se širi u Srbiji i koji može da se širi je privatni sektor.

Deo poblema prekobrojnih u javnom sektoru, mogao bi se da se reši restruktururisanjem i privatizacijom. Ali, vlada kao da čas hoće – čas neće?

Verovatno neki hoće, neki neće. Politička hrabrost podrazumeva, naravno, i podršku javnosti da nešto sprovedete, pri čemu ona mora da vidi da se stvarno događa nešto pozitivno. Na žalost ljudi, uprkos i nekim dobrim pokazteljima o privrednom ratu, smanjenju stope nezaposlenosti, značajnim deviznim rezervamaim rezervama, na to ne daju ni pet para. Oni imaju svoju percepciju: broje crne džipove po ulici, gledaju kako se neki svet bogati, ne zna se kako i zašto, vidi ogromne regionalne razlike između Beograda i provincije, gleda kako mladi odlaze....

Zašto sada država okleva kad su na red došle one reforme koje bi mogle da donesu i socijalnu dividendu – rezultate prepoznatljive građanima?

Sem šo je prilično brojna i kadrovski i stručno još nedovoljno osposobljena, država je i opuštena, troma, kao da zaboravlja da je ona najveće «preduzeće» u zemlji, koje upravlja sa 40 odsto bruto dohotka. Uz to, Srbija još vrlo centralizovana zemlja. Onih dana kada vlada nije htela da zaseda zbog nesporazuma na političkom nivou, trebalo je da se donese 40 –50 odluka. Neko je čekao da završi parče puta ili trafo stanicu, neko garanciju za kredit....Ne smeju život i reforme da čekaju dok se vlada bavi politikom.

A gde je napravljena najveća „reformska rupa”?

Naslabiju ocenu i dalje imamo iz konkurencije. Imali bismo jedinicu, ali smo dobili dvojku, jer smo doneli zakon, koji, usput rečeno, ne valja, ne primenjujemo ga i koji sad menjamo, a da najavljene promene ne obećavaju mnogo.

Mada najnadležniji to ne priznaju, mnogi u monopolima vide i uzrok rasta cena.

Ako je nekome monopol suviše jak reč, onda možemo da kažemo da je srpsko tržište vrlo kartelizovano ili skoncentrisano.To možda politički bolje zvuči. Ako neko drži 30, 40 odsto tržišta, pa on je monopolista, on doktira uslove prodaje, i mali mali igrači mu ništa ne mogu, sem da ga slede Kad na tržištu bude deset velikih maloprodajnih sitema, onda će mnogi artikli biti jefiniji. Najbolji dokaz je mobilna telefonija, u kojoj su jedino cene pale prošle godine. Zato što postoji konkurencija i što se ubiše da jedan drugom otmu korisnike.

Da li to država ne želi ili ne ume da to reši ili je to posledica ekonomske moći monopolista da spreče ulazak konkurencije.

To je isto kao kada me pitate zašto policija nešto ne spreči. Policija može sve da spreči, odlična je, zna svoj posao, ali neko treba da komandu da to uradi. I kad je reč o monopolima država može sve. Ako hoće, naravno. Istina, danas je teže delovati nego pre pet –šest godina, jer je u međuvremenu napravljena gušća mreža i jer je ta moć postala mnogo jaka.

I mreža banaka se prilično raširila i one utrkuju za klijente, dok guverner upozorava građane da se ne zadužuju previše i apeluje na gotovo nemoguće – da manje manje troše i više štede.

Predložio bih mu da se maskiramo i stanemo u red za potrošačke kredite, da pita ljude zašto uzimaju 2.000 evra. Uzimaju zato što su troškovi života toliko visoki da jednostavno moraju da pozajme novac i zato što posle potrošačkog posta devedesetih postoji glad: hoće da zamene veš mašinu, da okreče stan, da kupe novi nameštaj. Sad su se, konačno, pojavili i stambeni krediti i mnogi ulaze u taj rizik. Naravno, guvereneru je obaveza da upozori građane da ne preteraju.

Da li je rizik stvarno veliki?

Mislim da su naši građani vrlo odgovorni i ako pitate bankare, reći će, da, za sada, uredno vraćaju kredite.

Da li biste kao roditelj – ekonomista svojoj deci aminovali da uzmu stambeni kredit?

Ako imaju posao i perspektivu, da će sa godinama nešto napredovati, rekao bih „da”. Zato, što ceo svet tako i radi.

A upozorenje da se ne uzimaju krediti u „švajcarcima”?

To je pitanje individualne procene. Teško da bi i najveći stručnjak za bankarstvo reći, mogao predvideti kako će se taj kurs kretati.

Većina privrednika, izvoznika da im kurs ubija konkurentnost?

Ne može jedna kvalitetna privreda, kakva Srbija mora da postane, da zavisi od kursa. Može kurs da bude i 100 dinara za evro, ali to neće spasiti nekonkurentnu i nekvalitetnu proizvodnju.

A šta je po vama moguće više izvoziti?

To samo tržište diktira i treba ga pratiti: Poslednji regionalni izveštaj MMF šalje dve poruke važne za Srbiju: jedna je da će u narednim godinama jenjavati bum metala i druga, za nas pozitivna, da prošlogodišnji rast cena hrane, odnosno poljoprivredno prehrambenih proizvoa u svetu nije kratkog daha, da će se nastaviti i narednih godina.

Kada bi student Jelašić sada polagaoispit kod profesora Bajeca, šta trebalo, konkretno da uradi za desetku?

Mislim da on neće moći da zadrži čist model te ciljane inflacije čija je jedan od pozicija slobodno formiranje kursa. Povremeno iz nje mora da iskorači i da interveniše na tržištu, kao ovih dana. U krajnjoj liniji, neke zemlje dok su, dok su bile u teškoj fazi, kao što je Srbija, imale valutni odbor. Utvrđivale su fiksni kurs i branile ga deviznim rezervama i dobrom spoljnom trgovinom, prilivom deviza. To je radila Bugarska, a danas BIH.

Da je tako , koliki bi kurs danas trebalo da bude?

O tom potom, ako toga bude. Izračunalo bi se lako.

Jedan poznati biznismen tvrdi da se političari plaše privrednika. Da li se političari plaše ekonomista, odnosno koliko slušaju ekonomiste?

U ovoj zemlji politika je uvek bila iznad ekonomije. Ne treba ekonomiji da vlada politikom, ali joj je potrebna dobra državna politika, koja preterano ne opterećuje privredu, koja otvara perspektive saradnje sa svetom i koja olakšava uslove pod kojima poslovna zajednica može normalno da privređuje. I naravno, treba joj, štedljiva država.

A kako se, tolike godine i sada, oseća Slovenac u Beogradu?

Odlično. Nemam problema, nekim izlivima pojedinaca i pojedinih stranaka nikada nisam pridavao značajan. Više sam cenio činjenicu da je mnogo više Srba htelo da im budem kum. Ako ništa drugo kumovi će me braniti, mada sam siguran da mi to nije potrebno.

Vesna Jeličić

-------------------------------------------------------

Bez argetinskog scenarija u Srbiji

– Zaista nema razloga za paniku da će se nakon onoga što se u Beogradu dogodilo u četvrtak strani investitori iz Srbije razbežati i da će se ovde ponoviti argentinski scenario. Ni za dramatične ocene o „crnom petku” i krahu na Beogradskoj berzi. Očekivano je, da je politička situacija izazvana najavama, a onda i činom jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, dovela do oseke, nadam se kratkotrajne, stranih ulaganja, ali verujem da strani investitori jasno razdvajaju narodni miting i moleban od onoga što se zbivalo van toga, da razumeju suštinu dostojanstvene političke i istorijske poruke koju je Srbija poslala svetu, ali i to da emocije nemaju pozadinu koja bi suštinski ugrozila njihove investicione intrese, uveren je prof. dr Jurij Bajec.

Kao što je ubeđen „da će država Srbija, iako opravdano ogorčena i uvređena zbog postupka SAD i EU, nastaviti diplomatsko političku borbu za teritoriju, trudeći se da ona ne bude u konfliktu sa ekonomskim procesima koje podrazumevaju otvorena privreda i evropske intergracije. Znači, bez bojkota ekonomske saradnje sa svetom i bez blokade same sebe.”

– U suprotnom, to bi vodilo stagnaciji Srbije, slabljenju materijalnog položaja građana Srbije, zatvaranju vrata stranim direktnim investicijama, jačanju monopolskih snaga, još boljem života samo za neke i lošijem za ostatak Srbije. Tako bi bacila pod noge sve dobro što je na ekonomskom planu urađeno proteklih godina, milijarde dolara stranih direktnih investicija, posao za ljude koji rade u stranim bankama, fabrikama, prodavnicama po Srbiji i umanjila i svoju ekonomsku i političku snagu da se izbori za svoju terioriju i ekonomski pomogne narodu na KiM.

Najavljena je mogućnost rebalansa budžeta i još veća od planiranih izdvajanja za KiM. Kako najbolje iskoristiti ta sredstva?

Ekonomska pomoć srpskim zajenicama sada mora biti mnogo praktičnija. Bilo je mnogo kabinetskih priča rasprava i iznošenja patriotskih stavova onih koji nikada nisu bili na Kosovu, pa i davanja para, ali ako hoćemo da ljudi tamo ostanu onda im moramo obezbediti da rade i zarade, da imaju kuće i struju, škole i domove zdravlja... Srbija je uradila tu strategiju i to po istom modeli kao za jug Srbije. Svaka druga politika znači samo je insistiranje na teritoriji, a ne na realnom životu ljudi koji dole žive.

A da li je samoproglašeno nezavisno Kosovo ekonomski održivo ?

Posle vatrometa i izliva radosti, Kosovo čekaju teški dani. To potvrđuju i podaci MMF-a: Kosovo stagnira od 2001, ima samo nešto više od hiljadu evra BDP po stanovniku, 60 odsto nezaposlenog stanovništva, 40 odsto siromašnog i deset procenata ekstremno siromašnih na ivici gladi. Kosovo samo uvozi i to velikim delom iz Srbije i ništa ne izvozi, pitanje je koliko će umeti i moći da aktivira resure kao što su lignit i proizvodnja električne energije, Priština koja je projektovana za 250.000, već sada sa 600.000 stanovnika, guši se sama od sebe... Doda li se tome i činjenica o velikom privrednom kriminalu, koji je priznao i izvestilac Saveta bezbedno, Kosovu bi bilo jako teško da se samostalno razvije i obezbediti brz ekonomski napredak.

Ali novac im siže od Albanaca iz sveta, a i Svetska banka najavljuje donatorsku konferenciju?

Istina je da imaju velike doznake iz inostranstva, ali to se pojede. Sigurno će biti i donatorske konferencije, dobiće neki novac, međutim pitanje je koliko će biti stranih investitora, kad ćemo mi stalno postavljati problem te teritorije.A bez stranih ulaganja, Kosovo bi dugo ostalo teritorija koja bi se pretežno bavila poljoprivredom, sitnim uslugama i raznoraznim drugim aktivnostima koje ne stvaraju novu vrednost. I dubokoj „sivoj” zoni

Za Evropu sam, ali nisam protiv Rusa

– Obiđimo sve socijalistike zemlje koje su ušle u EU i pitajmo ljude da li im je bolje. Ne zato što su sada postale članice, već zato što su godinama radile u tom pravcu. Onog trenutka kad kad postanemo zrela ekonomija sa jakim institucijama i normalnom tržišnom privredom, biće nebitno da li imamo „značku” EU, objašnjava profesor Bajec, smatrajući da to mora biti strateški pravac Srbije u razvojnom smislu, veoma razočaran što nema jedinstva oko tog stava, što se Srbija smešno deli na one za i protiv i što ljudi nedovoljno shvataju da put ka EU donosi bolji život običnom svetu.

Veštački je, kaže, stvorena i dilema: ili za Istok ili za Zapad

– Ako je neko proevropski orjentisan, to ne znači da je protiv Rusa. Ja ne govorim sada o poslovima koje smo u poslednje vreme sklopili i za koje mislim da nisu dobro napravljeni. Što se tiče gasnog aranžmana, biže dobro ako Srbija dobije sve kako je načelno dogovoreno i ako se do kanačnih dogovora ponaša kao dobar trgovac. Ono što meni smeta nije cena NIS-a, jer se time nisam bavio, već što se produžava monopol, državni samo zamenjuje privatnim, što ćemo i dalje da trošimo lošiji benzin za koji plaćamo punu cenu, što mi nije jasno šta je sa tim koncesijama. Ne sviđa mi se i što će oni biti oslobođeni poreza na dodatnu vrednost na sve aktivnosti dok traje proces revitalizacije i izgradnje skladišta u Banatskom Dvoru, dok ne uđu, kako rekoše, u zonu dobiti. A kad je trebalo da se skine PDV na dečju opremu danima se vodila rasprava kako razdvojiti siromašne i bogate, podseća prof. Bajec.

[objavljeno: 24.02.2008.]

Nastavak na Politika...