Izvor: Politika, 08.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Revizija nije „šac” metoda
Kod nas se uvrežilo mišljenje da dobra ekonomska ili investiciona klima zavise isključivo od naših političkih (ne)prilika. Pogrešno. Suština je poverenje u aktere i instrumente finansijskog tržišta. Malo će kog stranog investitora zanimati koja je politička koalicija sačinila vladu, ime premijera ili resornog ministra, ali će se zato veoma pomno baviti poslovnom klimom, kredibilitetom partnera, njegovim bilansima, efikasnošću pravnog sistema, visinom stope inflacije ili pouzdanošću >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << finansijskog sistema, a time i iskazima računovodstvenih izveštaja, kaže za „Politiku” direktor i partner beogradske revizorske i konsultantske kuće BDO BC Eksel Milovan Popović.
Kada smo, kaže, 2006. usvojili Zakon o računovodstvu i reviziji i odlučili da primenjujemo međunarodne računovodstvene standarde u iskazivanju poslovnih rezultata, uputili smo svetskoj finansijskoj i ekonomskoj javnosti jasan signal – hoćemo da budemo deo vas, da se ponašamo u skladu sa usvojenim pravilima i da razumete naše bilanse kao mi vaše. U tom kontekstu su i revizorski izveštaji o onome šta je ustanovljeno u nadzoru godišnjih finansijskih izveštaja preduzeća ili banaka.
U prilog ovoj potrebi, podseća Popović, krenula je i država formiranjem Državne revizije. Pitanje je, međutim, da li je ta ista država imala interes da računovodstvenu i revizorsku profesiju dovede u red. Iako je za uvođenje Državne revizije „u posao” proces koji traje godinama, njeno trenutno delovanje može se svesti na onu narodnu izreku o bogojavljenskoj vodici – „ne šteti, ali i ne koristi”.
Posle mnogo muke i natezanja, shodno Zakonu o računovodstvu i reviziji, omogućeno je i stvaranje Komore revizora, kao profesionalne institucije koja treba da se bavi razvojem profesije, ali i njenom kontrolom.
– Ne mogu se oteti utisku da je i Komora revizora zahvaćena virusom podela na velike i male, strane i domaće revizore, a o pojedinačnim sujetama i da ne govorim. Sve to usporava i otežava organizovano obrazovanje i školovanje računovođa i revizora. Zato su revizorske kuće prinuđene da samostalno obučavaju mlade, diplomirane ekonomiste, za poslove revizije i računovodstva, a to mnogo košta. Tražnja za takvim profilom kadrova je izuzetno velika, a sa njom i fluktuacija – kaže Popović.
U celoj ovoj priči, ne preterano veseloj, ali svakako ne i potpuno depresivnoj, posebno poglavlje su „korisnici, ali i davaoci” usluga. Očekuje se da se i jedni i drugi ponašaju profesionalno i odgovorno, ali u dobrom delu ovog tržišta to nije slučaj. Pošto još nema nikakve kontrole, osim u sektoru banaka i osiguranja, što je u kompetenciji NBS, dešava se nešto što samo na nas liči. I firme koje su zakonom obavezne da pripreme finansijske izveštaje i revizori koji treba da ih atestiraju ponašaju se u osnovi – racionalno. Šta to znači?
U velikom broju preduzeća ne postoji stvarna potreba za revizorskim pregledom finansijskih izveštaja koje je sačinilo rukovodstvo. U nekim slučajevima, vlasnici kapitala veruju na reč rukovodstvu, u drugim imaju identičan interes sa menadžmentom – da se izveštaji ne podvrgnu pravoj profesionalnoj kontroli.
Po mnogima, najznačajnije pitanje, od čijeg će uspešnog rešavanja zavisiti buduća sudbina ne samo Komore ovlašćenih revizora, već i revizorske profesije, jeste upravo pitanje kontrole kvaliteta revizorskog posla, kaže Bogoljub Aleksić, direktor revizorske kuće MGI i član Saveta Komore.
Samo konstituisanje Komore donelo je, u očekivanju mogućih kontrola, neke pozitivne pomake i na ovom planu, ali izostanak stvarnog nadzora preti da ih obezvredi. Tumačenje zakona, po kome Komora praktično nije ovlašćena da kontroliše poslovanje sopstvenih članova, odnosno da to ne može činiti bez prisustva državnih inspektora, veoma nas udaljava od rešavanja problema. To, nažalost, nije i jedini primer u kome je nadležno ministarstvo osporilo jednoglasne zaključke Saveta komore, u kome se uz šest predstavnika revizorskih preduzeća nalazi i pet članova relevantnih državnih institucija, čime se njegova uloga sve više marginalizuje i svodi na ulogu skretničara, umesto mašinovođe.
Javni nadzor nad svima kojima su poverena javna ovlašćenja, pa i nad radom Komore ovlašćenih revizora, nije, niti bi mogao biti sporan. Posebno je pitanje, međutim, što se čini, da je prilikom donošenja zakona postojao preteran i neopravdan strah da se struka ne otrgne kontroli, odnosno da se profesija previše ne prepusti profesionalcima. Kako drugačije objasniti činjenicu da je zakon na previše detaljan način, što je uobičajeno za podzakonska akta, uredio rad svih organa Komore, a gotovo sve njihove odluke uslovio prethodnom saglasnošću države.
Slobodan Kostić
[objavljeno: 09/04/2008]
