Izvor: Politika, 07.Okt.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rakovića se niko nije setio
U danima slavlja povodom potpisivanja ugovora sa „Fijatom”, šum šampanjca bio je, izgleda, odveć omamljujući za sve koji su se međusobno čašćavali priznanjima, a zaboravljen je prvi i jedini pravi direktor „Zastave” Prvoslav Raković, tvorac srpske industrije automobila
Kragujevac – Sećanje u Srba ne traje dugo. U danima slavlja važan je samo „aktuelni trenutak”. Tada se medaljama i lentama kite lideri u naponu snage, predstavnici naroda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na vrhuncu političke moći. Zaboravljaju se preteče i rodonačelnici. Oni, obično, ostanu u zapećku svesti bulumente omamljene prijatnim šumom šampanjca, bez šanse da ih se neko seti, da im bar ime bude spomenuto.
„Fijat” je ponovo na brdovitom Balkanu, u Kragujevcu, gradu u kojem su pre više od pola veka postavljeni temelji srpske industrije automobila. Njih je gradio samo jedan čovek, prvi i jedini pravi direktor „Zastave” Prvoslav Raković. „Lud čovek; luda zamisao”, govorili su mnogi, dok je on, daleko od očiju „velikog brata” smeštenog u tajnim odajama KPJ, zidao „čudo od fabrike” na ledini zvanoj Abisinija.
Brozu je slao izveštaje o gradnji skromne fabrike sa kapacitetom od nekoliko hiljada vozila, a usred kragujevačke varošice nicali su pogoni za proizvodnju oko 30.000 automobila godišnje. Davne 1954. potpisan je ugovor sa „Fijatom” o kupovini licence, a godinu dana kasnije u „Zastavi” se rodio „fijat 750”, iz milošte nazvan „fića”, najpopularniji auto na prostoru bivše Jugoslavije.
Raković je „udario lopticu” koja se kotrljala gotovo punih šezdeset godina, sve do 29. septembra 2008, kada je država Srbija potpisala novi ugovor sa „Fijatom”. Međutim, tog dana, na svečanoj konferenciji za štampu, u svečanom salonu grada niko se nije setio tvorca prve srpske fabrike automobila. Govornici su pokupili počasti; graditelj je zaboravljen.
Za Rakovićev poduhvat nisu znali ni čelnici tadašnje Komunističke partije. U Torino je 1959. godine otišao sam; sa čelnicima „Fijata” i italijanske vlade pregovarao je punih 47 dana, a u Kragujevac se vratio sa kreditom od 30 miliona dolara, za pet miliona dolara većim nego što je država tražila od zapadnih zemalja. Broz i KPJ za to su saznali kada je sve bilo gotovo. Rakovića više niko nije mogao da sputa, a u „Zastavi” su ubrzo napravljeni planovi za „stojadin” i druge modele.
„Bio sam strog ali pravičan. A znate li zašto? Zato što sam, baš kao i moji saradnici, radio poslove u koje sam istinski verovao. I što sam bio ubeđen da se samo radom, redom i disciplinom može postići planirani rezultat. Može uspeti samo onaj ko veruje. Malo ko od nas je u to vreme video automobil, a došlo je vreme da ga proizvodimo. Šta bi bilo da sam ja, kao generalni direktor, počeo da sumnjam u pozitivan ishod. Ne, ja sam verovao. Gledao sam napred. Prednjačio sam u radu i odricanjima”, rekao je Raković u intervjuu za „Zastavin” info-servis.
Iako je poduhvat izgradnje fabrike automobila „u zemlji seljaka” bio jedan od mnogih komunističkih projekata tog doba, sa namerom da se zemlja industrijalizuje „po ključu”, Rakovićeva vizija razvoja bila je daleko ispred vremena. U njegovo vreme, srpska automobilska industrija bila je ispred japanske, u nivou sa razvojnim projektima najvećih evropskih proizvođača automobila.
„I onda smo znali, prateći kretanja u svetskoj auto-industriji, da ne možemo u dalji razvoj sami, odnosno da će malim i srednjim preduzećima biti teško da se održe na svetskoj pijaci, bez oslanjanja na neku od uglednih auto-kompanija, ali isto tako i bez osvežavanja proizvodnje novim modelima automobila. Zato smo delovali u tri pravca: proširenje kapaciteta, uvođenje novog modela i povezivanje sa inostranim partnerom. Taj inostrani partner bio je naravno „Fijat”, naveo je Raković u pomenutom intervjuu.
Ovih dana, međutim, za Rakovića se nije našlo mesta u izjavama slavljenika. Svi su bili zaslužni i počastvovani, samo ne onaj ko je postavio temelje i prvi doveo „Fijat” u Kragujevac. On je, tako, po drugi put zaboravljen, pošto je početkom sedamdesetih godina napustio grad bez velike pompe. Bio je skromni vizionar, bez potrebe da veliča svoj trud, za razliku od onih koji su ga oterali u anonimnost.
Preminuo je trećeg jula 2003. godine, a da je malo koji medij objavio vest o smrti najvećeg srpskog menadžera.
Brane Kartalović
[objavljeno: 08.10.2008]
