Izvor: Politika, 30.Maj.2015, 09:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rak u Rakovici
Ako se i IMR zatvori – zemlja seljaka, čiju razvojnu šansu političari vide u poljoprivredi, ostaće bez jedine fabrike traktora
Rak se vratio u Topčidersku reku. Predanje kaže da je po njemu ceo kraj nazvan – Rakovica. Od 1927. godine, kada je u lepoj beogradskoj dolini između Košutnjaka i Kanarevog brda podignuta fabrika motora, poznati IMR, nije bila čistija. Bila je sve prljavija kao ruke radnika kojih je od tada u sve brojnijim fabrikama bivalo sve više. „Jugostroj“ >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << podignut 1928. godine, nestao je, kao i ime mu, kad i Jugoslavija. Počelo je dakle pod kraljem u kapitalizmu, nastavilo se u komunizmu – redom uzvodno nicale su hale „Frigostroja”, „Rekorda”, „21. maja”... Ruke više od 20.000 radnika bile su masne i prljave, duša naivna i čista. Katanci na kapije stavljani su gotovo istim redom kao i kada su presecane crvene vrpce – od DMB-a, preko „Rekorda“ pa dalje nizvodno. Sad ostade samo još IMR da se zakatanči.
Rakovičane fabrički dim više ne guši. Guši ih ništa, pustoš. Rakovica je kao rak krenula unazad.
Nove vlasti su šansu Srbije videle u poljoprivredi. Ne u industriji. Zato se valjda u zemlji seljaka zatvaraju i poslednje fabrike traktora. Tito je seljake uterivao u fabrike, a sada radnike izbacuju na ulicu kao bezemljaše.
– Sada nam samo viču da smo gubitaši. A kao da nikoga nije briga ili ne zna da 350.000 traktora u Srbiji staje ako nas zatvore. Svi koji njive obrađuju i crvenim (IMT) i plavim (IMR) traktorima ostaće bez rezervnih delova. Ostalo nas je 650 u halama i posla ima, ali to kao da nikoga ne zanima – kaže Prvoslav Brkić, sindikalni vođa radnika koji već treći dan blokiraju put i tramvajsku prugu u Rakovici protestujući što ih je država otpisala i gura u stečaj.
Nekada se vlast tresla od straha kada nezadovoljni radnici „crvene Rakovice“ krenu ka skupštini. Sada tih problema nema. Nema ni radnika.
Zaboravljeno je da su te radničke kolone donosile i odnosile vlastodršce. Iz ove nekada industrijske doline potekla su dva predsednika Srbije – Slobodan Milošević kao kadar iz „Tehnogasa”, jedine firme koja je uspešno privatizovana i radi pod vođstvom nemačkog „Mesera“. Drugi predsednik koga su iznedrile fabrička hale jeste Zoran Lilić, koji je bio direktor propalog „Rekorda”. Ta fabrika guma oglodana je do stubova posle prodaje rusko-srpskom konzorcijumu „Vizahem”. Prodata je za svega pet miliona evra, a sada se za nju u stečaju traži više. Čeka kupca dok svakoga dana na zarđaloj hali puca još poneko okno. Da nije propao – i „Avala film“ tu bi mogao da se snimi neki horor film.
Samo u jednom delu „Frigostroja“ radi „Polimark“, poznati proizvođač kečapa i majoneza. Većina drugih hala je propala ili je u najboljem slučaju pretvorena u magacine.
DMB, nekadašnji gigant, potpuno je krahirao. Prvo je pocepan u holding, onda rasparčavan – i tu više nema ničeg. Zarastao je i fudbalski teren.
Čudo je da radi livnica IMR-a. Punim kapacitetom.
– Odlivke isporučujemo „Famosu“, „Prvoj petoletki“, FAP-u. Ako i nju zatvore metalski kompleks Srbije više neće postojati – dramatičan je Prvoslav Brkić, vođa sindikalne podružnice ASNS-a u IMR-u, podsećajući da su propale livnice u Ralji, Zemunu, da se livnica „Lola“ jedva dimi.
Država se možda i smilostivi i da još jednu šansu rakovičkim metalcima. Ali kakav je odnos bio prema njima govori činjenica da recimo Fond za razvoj nije dao ni dinara jer IMR ima više od 30 odsto društvenog kapitala. Takva su pravila. Nema pomoći za društvene firme. Zbog nesolventnosti, a razlog su često bili dugovi iz prošlog veka za neisplaćene plate. Uskraćena je bila i pomoć od SIEPA, Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza, komercijalnih banaka...
Iz rakovičke hale traktori su odlazili za Etiopiju, Bosnu, Egipat... Još su konkurentni u Africi bez obzira na tehnološko zaostajanje. Zbog ekonomskih teoretičara koji nikada ruke nisu gurnuli u kolomaz, niti ih prali panol pastom, mora se reći da su konkurenti plavim traktorima iz Rakovice oni iz Belorusije, kao i oni iz dve kineske kompanije.
Tako ova stara fabrika taljiga kroz vreme tranzicije. Nikla u kapitalizmu, razvijana u socijalizmu – umire u liberalizmu.
