Izvor: Politika, 11.Avg.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radničke knjižice na smetlištu
Dve trećine prodatih firmi u Užicu propalo. – U „Kožari” radnici hteli da prodaju most za neizmirene plate
Užice – Kad je pred potpuno propadanje užičke „Fabrike kože” a. d, nekad uspešnog preduzeća koje je izvozilo i za Ameriku, sve u njoj bilo prodato ili stavljeno pod hipoteku, preostali radnici su za neisplaćene plate hteli da prodaju betonski most preko Đetinje. Sami su ga, kazaše nam tog leta 2009. godine, davno pravili da se sa obližnjeg puta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uđe u firmu. A kako drukčije da svoja potraživanja naplate kad je, rekoše, zbog loše privatizacije u kožari sve otišlo na doboš: proizvodna hala od 3.500 kvadratnih metara, pogon konfekcije i galanterije od 2.800 kvadrata, vunara, krznara, magacini, dve upravne zgrade, menza, cisterne, kotlarnica, čak i portirnica.
Jedino most nije prodat. Ostao je da služi stanovnicima tog dela Užica, ali su kožari dani izbrojani, a radnici se razišli kud koji.
Ovdašnje preduzeće „Zlatiborka”, ostalo je bez vlasnika, a Akcijski fond u njoj četiri godine nije imenovao zastupnika kapitala. Pa kad se imovinom tako gazduje onda nije ni čudo što su užičke gradske vlasti, praveći jedno parkiralište, bagerima olako srušile poslovnu zgradu „Zlatiborke”, u kojoj je bila kompletna dokumentacija preduzeća i zaposlenih. Radničke knjižice završile su na deponiji, pa je stečaj u „Zlatiborki” stigao i pre nego što je zvanično proglašen.
Ovo su primeri tranzicionih lomova u gradu na Đetinji, gde je ishod privatizacije, kao sarma, u šali i zbilji vele Ere: nekome je dopalo meso, a nekome kupus. Na nevolju, većina posti i oskudeva, jer je jad i očaj u mnogim ovdašnjim firmama. Dve trećine prodaja društvenog kapitala ovde se nepovoljno završilo, čime su se Užičani kandidovali za neslavno zvanje šampiona propalih privatizacija. A novih investicija ni izgleda za radna mesta – ni od korova.
– Kad se sve sabere, ukupan utisak u ovom gradu je ovakav: po važećem zakonu privatizovano je 25 firmi i od toga u 11 su kupoprodajni ugovori raskinuti i one su otišli u stečaj. Od 14 preostalih, polovina jedva opstaje ili uopšte ne radi. Užice je nekad bio grad razvijene industrije, sa oko 17.000 industrijskih radnika. Sada ih je oko 5.000, sa tendencijom daljeg smanjenja. U tekstilnoj industriji radilo je 4.600 ljudi, danas je ostalo samo 360. I dok su velike fabrike nestajale, povećavao se broj zaposlenih u državnim službama. Najviše zaposlenih u Užicu sada je u zdravstvu (2.680) i prosveti (1.400), a u industriji u „Valjaonica bakra” (1.100) – kaže Petrašin Drulović, predsednik Veća samostalnog sindikata u Zlatiborskom okrugu, ocenjujući bilans privatizacije katastrofalnim.
Stečaja su, tako, minulih godina dopale fabrike kao što su „Froteks” (svojevremeno sa 2.200 radnika), konfekcija „Desa Petronijević” (700 radnika), „Fasau” (1.100 radnika), „Kotroman” (400 radnika), „Tvrdi metal”, štamparija „Dimitrije Tucović”. Neke druge, mada privatizovane, rasparčane su i rasturene: „GP Zlatibor” je svojevremeno imao nekoliko hiljada radnika, a od njega novonastale firme imaju ukupno oko 250 zaposlenih, koliko je nekad samo bilo armirača. Saobraćajno preduzeće „Raketa – putnički saobraćaj” imalo je najbolje autobuse u državi i više od 700 vozača, majstora i službenika. Privatizacija ih je zbrisala. Užička „Mlekara”, nekad sa nekoliko hiljada kooperanata među stočarima ovog kraja, prva je, kao dobra firma, dobila vlasnika. Ubrzo je počela da „poboljeva”, godinama je tavorila da bi skončala u likvidaciji. Radnici tvrde da je njihovu firmu smišljeno ubila konkurencija.
Petrašin Drulović napominje da u Užicu ima i izuzetaka od preovlađujućeg pravila – privatizacija, likvidacija preduzeća, izgubljena radna mesta.
– Preduzeća „Jedinstvo”, „Impol seval”, „Putevi”, „Valjaonica bakra”, primeri su dobrih privatizacija – ističe Drulović. – Oni imaju posla i odolevaju krizi. Ali, mada u ovim firmama radnici ostvaruju natprosečne radne rezultate i visoku produktivnost, njihove plate su manje u odnosu na primanja zaposlenih u državnim ustanovama – sumira Petrašin Drulović.
Branko Pejović
objavljeno: 12.08.2011.
