Izvor: B92, 27.Jun.2011, 04:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radnici sanjaju Đilasa za gazdu
Beograd -- San svakog radnika u Srbiji danas je da ima gazdu kao što je Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda, ali i uspešan biznismen i zamenik predsednika DS-a.
Naime, on ovih dana poručuje da je prosečna plata u njegovoj firmi veća od 1.000 evra.
Ako su naši statističari izračunali da je prosečna prošlmesečna plata u Srbiji bila jedva 350 evra onda je više nego jasno da Đilasovi zaposleni dobijaju skoro tri puta više od ostalih radnika.
Ako bi se >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << pak odvojio javni od realnog sektora onda bi podaci o prosečnoj plati radnika u Srbiji bili još bedniji jer bi se videlo da oni što proizvode i praktično izdržavaju sve ostale, dobijaju daleko manje od tih 350 evra i da su oni zapravo većinom na nivou primanja od 150 do 200 evra mesečno a samo ponegde im se "zakine” nešto više.
Jeftina radna snaga
Primera radi, prosečna plata u Srbiji iz prošlog meseca manja je od minimalne zarade u Hrvatskoj u kojoj je takođe jedna od prednosti jeftina radna snaga. Tamo svaki ulagač u startu mora da računa da manje od minimalne zarade ne može dati radniku a da li će dati više to zavisi od njegove procene i spremnosti da odreši kesu. Pored toga naše ekonomski vlasti daju subvencije svim stranim investitorima za otvaranje radnih mesta ali iznosi koji se izdvajaju iz budžeta, dakle para svih građana Srbije, za svakog novozaposlenog ne podrazumevaju platu o kojoj priča Đilas već onu najnižu. Kada je već tako onda se kao sasvim logično nameće pitanje zašto bi strani ulagači, pa i domaći, dali više od onog sa čim je država zadovoljna jer rešava pitanje zapošljavanja a ne pitanje zarade.
Đilas, pak, tvrdi da ako i u narednom periodu barem polovina od 1,8 miliona zaposlenih bude primala 150 evra mesečno Srbija će završiti kao Venecuela.
Međutim, on osim "besa” prema biznismenima koji na svakom koraku pokazuju da imaju kuće od 10 miliona ili jahte od nekoliko miliona evra a svoje radnike plaćaju između 150 i 200 evra i isticanjem da je on široke ruke ne nudi rešenje kako bi Srbija izbegla da postane Venecula.
Naprotiv praksa i planovi ekonomskih vlasti i poslodavaca u Srbiji upravo idu u pravcu toga da se niske plate radnika zadrže a sve ostalo poraste.
Naime, prilikom pozivanja stranih investitora da ulažu u Srbiju kao najveći naš adut nudi se upravo jeftina radna snaga što samo po sebi znači da će srpski radnik zbog velike stope nezaposlenosti pristati da radi za male pare jer drugog izbora jednostavno nema.
Za mnoge investotore to jeste jedan od glavnih razloga zašto ulaže u Srbiju jer sa ponudom jeftine radne snage izlaze i druge evropske države koje imaju problem za nezaposlenošću.
Sasvim je druga priča to što se ne zna šta se podrazumeva pod tim jeftina radna snaga jer ona je ista takva i u ostalim državama regiona ali ne znači minimalnu zaradu od 150 evra već je tamo taj najniži prag na mnogo višem nivou od našeg pa kada ulagači dođu oni zateknu situaciju u kojoj najmanja cena rada iznosi nekoliko puta više od naših 150 evra.
S druge strane srpskim poslodavcima je i ova najniža cena rada, koja tek od ovog meseca treba da bude povećana za pet dinara po radnom satu i da iznosi 180 evra mesečno, velika i traže da ona za realni sektor bude manja od one u javnom iako dobro znaju da i sada isplaćuju daleko manje plate od javnog sektora i da bi prosečna plata u Srbiji bila još mizernija da nije visokih i nerealnih plata u javnim službama i javnim preduzećima.
Pored toga isti ti poslodavci koji su nedavno javno zatražili da minimalna cena rada bude zasebno utvrđena za privatni a zasebno za javni sektor u zavisnosti od konkretnih ekonomskih pokazatelja likvidnosti i rasta svakog od ovih sektora, ustvrdili su da je minimalna zarada bila za 2,2 puta više uvećana od ukupnog rasta inflacije u periodu od 2005 do 2010. godine odnosno da je, kako tvrde, podizanje minimalne zarade u Srbiji u proteklih pet godina bilo isključivo populistički potez koji nije imao uporište u razvoju i rastu realne ekonomije.
Drugim rečima, proizilazi iz njihove računice, sa poslednjim povećanjem minimalne cene rada od ovog meseca ukupni realni iznos povećanja minimalne zarade biće 123,12 odsto dok je realni rast privrede svega 23,9 odsto odnosno pet i više puta manji.
Drugačije rečeno, da je minimalna zarada pratila privredni rast ona bi danas bila pet puta manja od 180 evra koliko će tek iznositi. Šta bi tek na to rekao Đilas i da li bi i Venecuela bila dobra budućnost za Srbiju?
Svima je odavno jasno da se od prosečne plate ne može sastaviti početak i kraj meseca i da je njeno povećanje bilo i ostaje imperativ a ne lepa želja i populizam koji uvek ima dobru prođu kod radnika.
Pozivati poslodavce, bez obzira da li se oni bave velikim ili malim biznisom, da budu moralni i da ne koriste siromaštvo kako bi tako bedno platili one koji im stvaraju profit deluje kao otrcana demagogija od koje se bolje ne živi i zarađuje. Jer svako ko se bavi biznisom ima za cilj da bude bogat a to može biti samo ako na svemu pa i radnicima zakida i dobro zarađuje.
S druge strane svako ko radi ima za cilj da od toga što dobije na kraju meseca živi pristojno. Sasvim je druga stvar što se kod nas samo jednima planovi ostvaruju dok drugi ostaju kratkih rukava.
O tome država, a dobrim delom može joj pomoći i sam Đilas, mora da vodi računa i da pronađe način da pomiri planove i potrebe i jednih i drugih. Dok to ona koja kreira i vodi ekonomiju ove države ne uspostavi povremeni bes i upozorenje biznismenima i pozivanje na nemoral neće promeniti surovu stvarnost niti će zaustaviti srpski put ka Venecueli.
