Izvor: B92, 20.Feb.2011, 02:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Radnici okreću leđa sindikatima

Beograd -- Poverenje u sindikate u našoj zemlji blizu je istorijski najnižeg nivoa - zaključili su autori istraživanja "Stanje socijalnog dijaloga u Srbiji".

I mada bi mnogi od 1,8 miliona zaposlenih i više od 700.000 nezaposlenih rekli da je baš u ovom trenutku sindikalno organizovanje najpotrebnije, činjenice govore drugačije.

Tako je pre tačno deset godina u nekom od sindikata bio svaki drugi radnik, dok je danas sa članskom kartom tek svaki treći.

>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << "Zajednička karakteristika svih nalaza u ovom istraživanju je veliko nepoverenje građana prema institucijama, uključujući i sindikate", ocenio je Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu i koautor istraživanja. On dodaje da u sindikate veruje tek 15 odsto građana, dok je tri puta više onih koji u njih uglavnom ili uopšte nemaju poverenje.

Učlanjena trećina zaposlenih

U sindikate je, sredinom 2010. godine, bilo učlanjeno oko 30 odsto zaposlenih. U Savezu samostalnih sindikata Srbije je 50 odsto ukupnog broja članova, u UGS Nezavisnost 14 odsto, u Asocijaciji slobodnih i nezavisnih sindikata šest odsto, a u ostalim sindikatima - 30 odsto.

Među anketiranim građanima najčešće se čuju prigovori na račun sindikalnih vođa. Zamera im se flert sa vlastima i tajkunima, kao i lično bogaćenje. Zato ne čudi ni opšta ocena da se zapravo svih 20.000 malih i velikih sindikata više bavi sopstvenim opstankom umesto interesima radnika.

To potvrđuje i izuzetna sindikalna razuđenost jer se u velikim preduzećima, kao što su Jat, Železnice, komunalna preduzeća - mogu nabrojati desetine malih sindikata.

"Primera radi, Savezu samostalnih sindikata Srbije veruje tri odsto građana van radnog odnosa, jedan odsto zaposlenih koji nisu članovi nijednog sindikata, devet odsto članova drugih sindikata, ali i svega 29 odsto sopstvenog članstva", zapaža Stojiljković.

On navodi i da UGS Nezavisnost uživa poverenje dva odsto građana van radnog odnosa, isti procenat zaposlenih koji nisu članovi nijednog sindikata, tri odsto članova drugih sindikata i 75 odsto sopstvenih članova.

Nizak rejting sindikata autori objašnjavaju sa više razloga.

"Prvi i najvažniji jeste objektivno stanje, odnosno odsustvo pozitivnih razvojnih efekata. Ako sindikati nisu uspeli da zaustave, naravno u saradnji sa drugim demokratskim akterima, sunovrat privrede u okruženju rata i izolacije, ali ni da spreče da troškove tranzicionih promena plate samo ljudi sa dna socijalne piramide, onda ovako rašireno nepoverenje ne treba da čudi", zaključuje Stojiljković.

Ostali razlozi vezani su za nedovoljnu spremnost građana na angažovanje, za strah od gubitka posla, nedovoljnu solidarnost...

U samim sindikatima, međutim, ne misle da je situacija alarmanta. Svesni su, kažu, da je situacija lošija nego ranije, ali ocenjuju da je daleko bolja nego u drugim zemljama.

"Tačno je da smanjen broj članova, ali u obzir se mora uzeti i činjenica da je sve više nezaposlenih, kao i malih i srednjih preduzeća koje je teško organizovati, što je slučaj, na primer, u uslužnim delatnostima", kaže Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, koji okuplja 500.000 članova.

On dodaje da "čak i da je tačno da je u sindikatima samo trećina zaposlenih, to ne znači da je situacija loša. Naprotiv, Srbija se svrstava među najbolje organizovane sindikalne države, jer imamo veći udeo zaposlenih u sindikatima, recimo, od Nemačke, Grčke, Italije, pa čak i od Francuske, gde je u članstvu manje od osam odsto radnika".

U Srbiji se, po svemu sudeći, najbolje organizuju oni bez diploma. Najveću stopa sindikalizovanosti je kod nekvalifikovanih i polukvalifikovanih radnika (37 odsto) i među srednjeobrazovanim službenicima (36 odsto), potom kod tehničara (34 odsto). Za njima slede visokoobrazovani (29 odsto) i kvalifikovani i visokokvalifikovani radnici (28 odsto).

Ipak, bez obzira na radno iskustvo i obrazovanje, mnogi zapravo ne znaju šta tu traže. Svaki osmi radnik sa članskom kartom sindikata potpuno je neobavešten o aktivnostima sopstvene organizacije. A ima ih i koji znaju šta se radi, ali ne veruju u promene i svoj uticaj.

"Kada radnik ne veruje organizaciji koju je sam izabrao i u koju je dobrovoljno ušao, onda zapravo ne veruje ni sam sebi", ocenjuje Vera Kondić, psiholog rada.

Nastavak na B92...