Izvor: B92, 22.Mar.2011, 12:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Radnici i bez posla i bez plata
Loznica -- Grupi od 125 bivših radnika nekadašnje Viskozine fabrike Lofolen ostale su neisplaćene 24 plate i u proseku svaki radnik potražuje oko 800.000 dinara.
Međutim, male su šanse da će ih dobiti.
"Poveriocima su priznata ukupna potraživanja od 4.800.000 evra, a Lofolen manje vredi", kaže Milisav Vukosavljević, predsednik Sindikata Nezavisnost propale fabrike. On navodi da je poslednja isplata bila početkom 2009. i da od tada nisu dobili ni dinara.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
„Fabrika je od oktobra prošle godine u stečaju. Vrednost fabrike sigurno je manja od dugovanja, čak i da je u sto posto radnom stanju i da se proda iz stečaja, tolike pare se za nju ne mogu dobiti. Svesni smo da i pored izvršnih presuda za dvogodišnje neisplaćene zarade po okončanju stečaja ne možemo naplatiti nijedan dinar i da smo, ne svojom krivicom, ostali i bez plata i radnih mesta", kaže Vukosavljević.
Lofolen je pre privatizacije bio najmlađa i najmodernija Viskozina fabrika, jedina je u bivšoj Jugoslaviji proizvodila biaksijalno orijentisane polipropilenske folije. Mada su savetnici u restrukturiranju predlagali da firma ide na tender, prodata je aukcijski. Plate su bile uredne, veće od minimalca i u trenutku prodaje kasnile su samo mesec i po dana. Vukosavljević tvrdi da Lofolen nije morao da propadne i sumnja da je fabrika namerno dovedena u stečaj, ali država nije reagovala da to spreči.
Prema njegovim rečima, Lofolen je privatizovan u februaru 2007. kada je prodat firmi „Elmino trejding limited" sa Kipra, po početnoj ceni od oko 25,9 miliona dinara, a poslodavci su, iako nisu poslovali uspešno, dobili dva visoka kredita i ubrzo bili u blokadi računa.
„Nisu nam uplaćivani doprinosi za PIO, plate su kasnile i bile su nepravilno obračunavane, zbog teške materijalne situacije i nepoštovanja kolektivnog ugovora smo štrajkovali. Početkom maja 2009. u roku od tri meseca proglašen je drugi štrajk koji su poslodavci iskoristili da nestanu bez traga. Ostavljeni smo da štrajkujemo u praznoj fabrici, bez ijednog odgovornog lica i čak nismo imali kome da prijavimo prekid štrajka", objašnjava Vukosavljević.
On kaže da su se bezuspešno obraćali Agenciji za privatizaciju zahtevajući kontrolu i poništenje privatizacije, okružnom tužilaštvu, Kancelariji predsednika Srbije, Ministarstvu rada i ekonomije, inspekciji rada, finansijskoj policiji da proveri poslovanje firme.
„Tražili smo poništenje privatizacije, ali Agencija nije mogla da raskine kupoprodajni ugovor jer je bio specifičan i država bi tada vlasnicima morala da plati višemilionske sume. Kako su rekli, u Srbiji postoje još samo četiri takva ugovora. Fabrika je odvedena u propast, a mi na biro, gde još nekoliko meseci primamo materijalno i kad istekne ostajemo bez prihoda", objašnjava Vukosavljević, tvrdeći da radnici bivšeg vlasnika nikada nisu upoznali.
