Izvor: Politika, 25.Avg.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Promenjena privredna slika Vrbasa
Nekada veliki industrijski centar ostao je u procesu privatizacije bez privredne moći i natprosečnog standarda stanovništva
Vrbas – Tranzicija i privatizacija skupo su koštale Vrbašane. Život u gradu i okolnim opštinskim mestima kao da je stao. Nekada veliki i razvijeni industrijski centar davno je izgubio sve epitete privredne moći i natprosečnog standarda stanovništva. Ta nevesela slika posebno je vidljiva u ranim jutarnjim satima – nema gužvi na lokalnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << autobuskoj stanici niti na stajalištima u industrijskoj zoni. Železnička stanica takođe je prazna. Zaboravljeni su i prepuni takozvani radnički autobusi i šinobusi u kojima se svakodnevno na hiljade delatnika tiskalo da na vreme stignu na posao.
Početkom poslednje decenije prošlog veka „načeta” su mnoga preduzeća, da bi ih kriza „dotukla” nekoliko godina kasnije, pa su tako još pre „privatizacionog tornada” iz privrednog registra izbrisane „Trikotaža” i „Svilara”, Građevinsko preduzeće „Napredak”, Fabrika nameštaja „Drina”, Autotransportna radna organizacija „Bačkatrans” i nekoliko manjih poslovnih centara firmi iz nekadašnjih jugoslovenskih republika... Sve u svemu – bez zaposlenja je u tom periodu ostalo oko četiri hiljade radnika. Mnogi su, ipak, imali malo sreće i nekako stekli uslove za penziju, neki je nikada nisu ni dočekali, a veliki broj i danas je na podugačkom spisku socijalno ugroženog stanovništva.
Fabrika šećera „Bačka” – iz koje se Miodrag Kostić, Vrbašanin, kada je postao njen vlasnik, nezadrživim koracima ispeo na tron „kralja šećera” – danas ima tek nešto više od 120 radnika. Neposredno pre nego što se našla u nedrima „MK komerca” šećerana je zapošljavala oko 550 ljudi i prema svim pokazateljima poslovanja godinama se nalazila u samom vrhu liste najuspešnijih kolektiva u državi.
Još drastičniji primer pogubnosti privatizacije je Fabrika ulja i biljnih masti „Vital”, koja je od 2005. godine deo poslovne imperije Predraga Rankovića Peconija, odnosno Kompanije „Invej”. Velika dvokrilna fabrička kapija koja se do tada svakog jutra širila za dolazak više od hiljadu radnika na posao, odavno se ne otvara. Dovoljna su i omanja vrata pokraj portirnice da bi se svi vrbaski uljarci, a preostalo ih je oko 270, našli na radnim mestima. „Vital” i dalje dobro posluje, obim proizvodnje se ne smanjuje, ali radničke plate sada su u proseku manje nego pre pet godina.
Zaposleni u Fabrici keksa i vafla „Medela” godinama su muku mučili da dokažu kako ih je izigrao (a i državu) kontroverzni biznismen Jovica Stefanović Nini, da bi, taman kada su se ponadali da će uspeti, „stvar legla” i novi većinski vlasnik tog preduzeća postala Kompanija „Invej”. Vrbaski keksari sada rade „punom parom”, ali u duplo manjem broju nego pre privatizacije i, što je već postalo pravilo, sa drastično smanjenim mesečnim primanjima.
U nizu primera traljavosti privatizacije karakteristična je sudbina ovdašnjeg „Mepola”, nekadašnjeg lidera u proizvodnji plastične ambalaže na Balkanu. Posle poslovnog sunovrata ova fabrika dopala je u ruke privatnika, da bi potom zbog katastrofalnog poslovanja otišla u stečaj. Izbegnut je, međutim, bankrot, pa je nedavno proizvodnja ponovo krenula, ali sa svega šest od nekadašnjih 250 radnika.
I tako, opšte sivilo vrbaske privredne svakodnevice pretočilo bi se u gustu pomrčinu da nema Industrije mesa „Karneks” i Poljoprivrednog preduzeća „Sava Kovačević” , čija privatizacija – opšta je ocena – nije ni najmanje uzdrmala ukupni socijalni ambijent ove sredine, naprotiv.
„Karneks” i PP „Sava Kovačević” ni izbliza ne mogu ublažiti socijalni udar koji je potresao Vrbas u procesu privatizacije. Ovde je sve manje posla i u malim i srednjim preduzećima, kao i u samostalnim zanatskim, trgovinskim i ugostiteljskim radnjama. Svima posao slabo ide, jer je kupovna moć stanovništva srozana do ponižavajuće niskih granica. Ipak, ostaje neobjašnjivo kako to da u opštini koja sada ima manje radnika za desetak hiljada nego na početku veka – dakle i neuporedivo manje „živog” novca u opticaju, opstaje dvadesetak bankarskih filijala i ekspozitura, kao i sedam modernih megamarketa poznatih trgovinskih lanaca, pored tušta i tma „komšijskih” bakalnica i raznih butika.
Petko Koprivica
objavljeno: 26.08.2011.
