Izvor: Blic, 27.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prodaja štetnih gasova donela bi milione evra
Uz BiH, Srbija je jedina zemlja u regionu koja nije potpisnik Kjoto protokola, prvog zajedničkog pokušaja modernog sveta da smanji emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte (GHG gasovi) i time bar uspori proces globalnog zagrevanja. Uz to, Kjoto protokol reguliše međunarodno tržište gasova na kojem bi Srbija, kao veliki emiter GHG, mogla da prihoduje desetine milione evra.
Naime, potpisivanjem Kjoto protokola koji su do sada ratifikovale 163 države, Srbija bi bila svrstana >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u grupu zemalja u razvoju kojima je „dozvoljeno" da rastu i nisu u zakonskoj obavezi da smanjuju emisije gasova. Podaci Međunarodne agencije za energiju pokazuju da su Srbija i Crna Gora 2004. godine ispustile oko 53 miliona tona ugljen-dioksida i drugih gasova koji izazivaju efekat staklene bašte.
- Ako niste zemlja potpisnica Kjoto protokola, možete da na svojoj teritoriji razvijate programe u cilju smanjenja efekta staklene bašte, koje će finansirati neka od zemalja potpisnica. U takve projekte, na primer, spada pošumljavanje - kaže za „Blic" Dušan Vasiljević, direktor sektora za ekonomska pitanja i politiku životne sredine misije OEBS-a u Srbiji. Prema njegovim rečima, Srbija je zemlja koja može da implementira takvu vrstu projekta. Međutim, zbog toga što nismo potpisnici Kjoto protokola ne možemo direktno da dobijamo novac, već zemlje potpisnice moraju same da investiraju i vode poduhvate na našoj teritoriji.
Zbog mogućnosti trgovine ugljen-dioksidom nadležne institucije u Srbiji treba da shvate da zagađenje vazduha predstavlja ekonomsko sredstvo, a ne samo negativnu posledicu procesa proizvodnje. Današnji nivo emisija u Srbiji za više od 30 odsto niži od nivoa iz 1990, što znači da bi Srbija, kao potpisnica Kjoto protokola, bila u mogućnosti da trguje „vrućim vazduhom", odnosno razlikom između nivoa emisije danas i 1990. godine. Ostvarivanjem prihoda od prodaje viška emisije poboljšanje energetske efikasnosti bi faktički finansiralo samo sebe, a to je ključno za poboljšanje konkurentnosti svake privrede.
Izvesno je da nema formalnopravnih prepreka da Srbija potpiše Kjoto protokol, osim obaveza koje bi preuzeli.
- Međutim, osnovni motiv ne bi trebalo da bude trgovina kvotama štetnih gasova. Takođe, treba proceniti šta može a šta ne može da se proda, ali i šta možemo da realizujemo od obaveza - kaže Vasiljević.
Od potpisivanja Kjoto protokola veliku korist imao bi i naš pojedinačno najveći emiter GHG gasova (pre svega ugljen-dioksida) - Elektroprivreda Srbije. Samo tokom ove godine u smanjivanje zagađenja vazduha EPS će uložiti oko 60 miliona evra, a da je naša država potpisnica Kjoto protokola, prodajom viška ugljen-dioksida na evropskom tržištu moglo bi se zaraditi nekoliko stotina miliona evra. U EPS-u su, konstatuje Avlijaš, svesni izgubljene prilike na tržištu, ali su im ruke vezane dok država i Vlada ne obave svoj deo posla.
Trgovina štetnim gasovima
Kjoto protokol je, između ostalog, iznedrio i mehanizam trgovine količinama štetnih gasova, naročito ugljen-dioksidom. Tako, ako neka zemlja emituje više nego što je njena obaveza, može da „otkupi vazduh" od drugih zemalja koje proizvode manje štetnih gasova nego što je obaveza prema protokolu. Inače, cena tone ugljen-dioksida na svetskoj berzi iznosi oko 25 dolara.
