Izvor: Politika, 13.Dec.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Privredni rast stiže samo iz Evrope
Šta nas čeka posle ekonomske krize i kakve su reforme neophodne da bi Srbija ponovo ostvarila visok rast, ali ovog puta na zdravim osnovama? Odgovor je pokušao da ponudi profesor Pavle Petrović u novom broju časopisa „Kvartalni monitor”, a „Politika” prenosi najzanimljivije detalje
Rast privrede u tranzicionoj Evropi, na srednji rok, biće sporiji nakon krize nego pre nje. Procene MMF-a su još grube, ali ipak indikativne: za Srbiju i Bugarsku se očekuje smanjenje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stope rasta za preko dva procentna poena. To znači da bi Srbija posle krize mogla da ostvari srednjoročni rast tek od oko 3,5 odsto, što je, iz ugla visoke nezaposlenosti i niskih dohodaka, neprihvatljivo.
Koji su glavni uzroci smanjenja budućeg tempa rasta, te šta se može učiniti da predviđeno usporavanje rasta bude manje?
Prvi uzrok je, kako pokazuju analize, očekivani niži priliv kapitala u tranzicione zemlje Evrope u odnosu na period pre krize. Drugi se odnosi na veliki državni deficit koji se sada, tokom krize, gomila i može da dovede do znatnog javnog duga.
Značajan, pozitivan rezultat evropskih integracija – jeste i čvrsto finansijsko povezivanje ne samo među članicama Evropske unije, već i sa potencijalnim članicama i susedima. Posledica toga je ekonomski racionalan tok kapitala od razvijene „stare” ka tranzicionoj Evropi. I Srbija je u punoj meri učestvovala u ovom procesu tokom dvehiljaditih godina. Pozitivan rezultat toga procesa bio je da je tranziciona Evropa, koristeći štednju razvijenog dela kontinenta počela da ga sustiže ostvarujući znatno brži rast nego razvijena Evropa. Orijentacija Srbije na Evropu je stoga presudna i za njen budući privredni rast.
Komparativna analiza priliva kapitala u Srbiju pokazuje, međutim, da je taj priliv bio znatno iznad proseka tranzicione Evrope. Poruka je jasna, taj natprosečni priliv kapitala neće se ponoviti nakon krize.
Svaka zemlja će se boriti da zauzme što bolji položaj, stoga je za Srbiju ključno da ubrza svoje integrisanje u Evropu i da na taj način obezbedi dodatni, neophodan dotok strane štednje: kredita i investicija, sa kojima bi mogla da ostvari prihvatljivi privredni rast. Isto toliko su važne i domaće reforme koje treba da obezbede stimulativno privredno okruženje za rast proizvodnje – ovoga puta razmenjivih dobara (za izvoz i za konkurenciju uvozu).
Srbija je u svom približavanju EU iskoristila jednu šansu – finansijsko integrisanje i rezultirajući priliv kapitala. Snažno je, međutim, promašila drugu mogućnost – da se proizvodno integriše u Evropsku uniju. To je cilj kome Srbija treba da teži. Budući rast, da bi bio održiv, mora biti generisan iz proizvodnje za izvoz i one koja će konkurisati uvozu kod kuće. Za to treba stvoriti povoljan ambijent, tj. sprovesti reforme – a to su uglavnom one koje treba da privuku strani kapital.
Kurs dinara je takođe značajan činilac okretanja proizvodnje ka razmenjivim dobrima i uslugama. Precenjena valuta, uz ograničen priliv kapitala kakav se očekuje posle krize, može da dovede do dugog perioda veoma niske stope rasta proizvodnje ili čak stagnacije. Kontrolisano realno smanjenje vrednosti dinara je najmanje bolno rešenje – to ne znači nestabilnost valute, već samo njeno spuštanje na održivi, pa prema tome i stabilan nivo.
Znatan fiskalni deficit tokom i neposredno posle krize, kao i rezultirajući veliki javni dug predstavljaju drugu ozbiljnu kočnicu budućem potencijalnom privrednom rastu u tranzicionoj Evropi. Tokom sledećih godina, dodatno smanjivanje javne potrošnje treba ostvariti rastom učešća javnih investicija i izdataka na kamate i znatnim smanjenjem učešća plata i penzija. S druge strane, 2011. je predizborna godina, ali i godina u kojoj ističe ugovor sa MMF-om, te je moguć i obrnuti scenario – povećanje plata i penzija i uopšte potrošnje.
Takva neodrživa fiskalna pozicija označila bi Srbiju kao zemlju velikog rizika. Makroekonomska nestabilnost je poguban ambijent za investicije, te utiče na osetno smanjenje potencijalne srednjoročne stope rasta privrede.
Da bi se sprečio takav razvoj događaja i obezbedila održivost javnih finansija, neophodan je čvrst politički dogovor o nužnim reformama javne potrošnje na srednji rok i, posledično, dogovor o kretanju javnih rashoda i prihoda – ukupno i po osnovnim elementima za period od nekoliko godina. Kako se ovo već do sada bezuspešno pokušavalo budžetskim memorandumom, treba razmotriti uvođenje čvršćih, zakonskih ograničenja koja bi obezbedila da se dogovoreni srednjoročni okvir fiskalne politike poštuje. U osnovi, to bi značilo da se zakonom uvedu fiskalna pravila kod nas, što se pokazalo uspešnim u nekim zemljama koje su bile suočene sa neophodnošću znatnog smanjivanja javne potrošnje i deficita, zaključuje profesor Petrović.
Pavle Petrović
[objavljeno: 14/12/2009]
