Izvor: Politika, 02.Sep.2009, 00:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pripremanje linča
Kako izgleda srpska tranzicija i privatizacija iz ugla Milana Spasojevića, većinskog vlasnika firme „Trgovina 22” i zaslužnog građanina Kragujevca
Ispovest srpskog preduzetnika (1)
Pre tri godine kupio sam za 1,8 miliona evra „22. decembar” iz Kragujevca na trećoj aukciji,jer su prethodne dve propale,pošto niko nije hteo da kupi to preduzeće. Samo što sam gakupio,svi su mi rekli: „Ti nisi normalan”.
U trenutku privatizacije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na spisku zaposlenih bilo je 780 radnika. Kad sam ušao u firmu, shvatio sam da na posao dolazi 250 radnika, da su 12 godina blokirani svi računi osim jednog preko koga ide plaćanje unutar holdinga i da firma duguje četiri miliona evra.
Onda se pojavilo 450 radnih sporova, uglavnom zbog plata,jer su zarade kasnile i po dve godine. Tih sporova nigde nije bilo u knjigovodstvu, samo dođe advokat iz Negotina,ima radni spor nekog radnika iz 1999. godine, sud presudio na 20.000dinara, sudski troškovi 300.000 dinara i kaže „plati ili da se nagodimo”. Cenkamo se mi sa advokatima, ali sve isplatimo.
Morali smo da podvučemo crtu i sve isfinansiramo, isplatimo zaostale plate i pokrijemo sve radne sporove. Naravno, deo novca za to smo obezbedili prodajom nekretnina, zašta smo dobili saglasnost Agencije za privatizaciju.
To „slaganje” firme koštalo je dodatnih 1,5 milion evra.
Zatim organizujemo proizvodnju u kojoj radi 240 ljudi. Ali, ona je mesečno pravila gubitak 280.000 evra. Platim Holanđanina da organizujeproizvodnju, on napravi četiri linije i počne da priteže organizaciju. A onda me zove i kaže da radnici idu na pauzu kad hoće i ne prihvataju da imaju jednu pauzu. Onda mi se žali da radnici šiju i pričaju, da 25 odsto ljudi ne dolazi na posao, da je linija za proizvodnju sva „ozubljena”, da na posao ne dođe onaj koji šije dugmiće ili onaj koji otvara rupice. Taman oni dođu, onda krojačnica ne može da radi,jer radnici ne dolaze na posao. Kad ih pozovemo subotom i nedeljom da rade kako bi ispoštovali rokove kupca, onda radnici traže da im se plati prekovremeni rad.
Tako sam radio tri godine i napravio gubitak od dva miliona evra.
Pošto su prošli svi rokovi koje mi je Agencija postavila, kažem „Gospodo, doviđenja, gasim konfekciju”. Agencija više nije odgovorna ni za šta. Ja sam poslodavac i neću više da pravim gubitke, 215 ljudi potpisuje socijalne ugovore, isplaćujem im 600.000 evra i oni odlaze 30. decembra prošle godine.
Ostao mi je plac od šest hektara, 10.000 kvadrata hale i dve hiljade kvadrata poslovnog prostora. Nismo umeli da šijemo i zato hoću da reorganizujem posao i ponudim nekom od strateških dobavljača „Fijata” da zajedno radimo. Spreman sam da uložim još četiri-pet miliona evra, da nađem strateškog partnera koji će investiratijoš toliko i da pokrenemo novu proizvodnju koja bi bila kooperacija. Tako će akcije ove firme vredeti više i za mene i za male akcionare. To je, valjda, interes malih akcionara, a ne da firma pravi gubitke i da njihove akcije vrede malo.
Ali, onda se pojavljuje gospodin Branko Dragaš koji je napravio procenu da moja firma vredi 43 miliona evra, zemljište 26 miliona evra, a fabrika 37 miliona evra. Posle toga je krenulo ono što sada gledate u Kragujevcu – kako je ovo „klasična prevara”, „umanjena vrednost akcija”, „lažni socijalni program”, „srpska tranzicija”i naručenitekstoviu pojedinim medijima.
Dragaš je prvo održao predavanje kako je „srušio 358 privatizacija u Srbiji”, a zatim je osnovao udruženje malih akcionara i njih 1.300 jeplatiločlanarinu po 1.000 dinara. Onda je krenuo u kampanju.
Ja sam prvo kupio 70 odsto kapitala firme, a u međuvremenu sam otkupio još oko 10,5 odsto. Sada se vrednost akcije na Beogradskoj berzi kreće oko 1.000 dinara. Nijedan od malih akcionara nema više od 64 akcije. Dragaš im kaže da njihove akcije ne vrede 1.000 dinara, kolika je vrednost na Berzi, nego 220 evra i da će svako ko se upiše u njegovo udruženje dobiti 220 evra po akciji. Tako kreće lavina. Radnici traže da im platim za njihovu akciju 200 evra.
Pošto nisam bio zainteresovan da otkupljujem njihove akcije, Dragaš ih je uz pomoć lokalnih bundžija doveo pred kapiju preduzeća sa transparentima „Milane,lopove” „Ua,privatizacija”, „Dole,tajkuni”, „Mi smo gladni”. I jednog dana provaljuju kapiju i zauzimaju prostorije. Pitam policiju šta da radim, oni kažu da pustimo dvadesetak malih akcionara u trpezariju „da malo tu budu, pa će otići". Mi ih pustimo, posle izvesnog vremena oni jedno veče izbace čuvara i kažu „Fabrika je naša”. Zaključaju nam kompjutere, podatke, kasu, dokumentaciju, knjigovodstvo...
(sutra: Zakucavanje na zid)
----------------------------------------------------
Hteo sam da se takmičim
Milan Spasojević je vlasnik kompanije „Triple Jump group”,koja zapošljava 600 radnika. Bio je uspešan atletičar, prvak Jugoslavije u troskoku, zaslužni je građanin Kragujevca, nosilac nacionalnog priznanja za sportske uspehe.
– Moji drugari iz Kragujevca i kolege s Mašinskog fakulteta ostali su da rade u „Zastavi”. Ja sam posle sporta želeo da se takmičim i u biznisu, otišao sam u Beograd, pa u Moskvu, vratio se u Beograd –kaže Spasojević.
Zabeležio Miša Brkić
[objavljeno: 02/09/2009]
