Izvor: Politika, 01.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Primio sam smederevsku poruku u boci
Glavni akcionar i predsednik rumunske kompanije „Grampet” Gruja Stojka dolazi u „Želvoz”, kako bi razgovarao sa pobunjenim radnicima
Od našeg dopisnika
Bukurešt, 1. jula – Retko se ko pita koliki je životni vek jednog železničkog vagona, ko njega „leči” kada se „razboli”. Za automobile svi znaju koliko traju, kada bi trebalo obavezno da se servisiraju. A za vagone kao da ne postoji neka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << briga, neka norma. To je zabluda. Sa vagonima je situacija kudikamo odgovornija. Jer, ako nekome od njih na putu „pozli”, posledice su kudikamo teže.
Primerice, rok „službe” jednog putničkog vagona je 25 godina. Po strogim propisima, jedan vagon mora da se servisira svake treće godine, u tom periodu tri puta ide na tehničku kontrolu, a na generalnu opravku svake sedme godine.
Rumunija je najveća železnička sila u našem regionu. Ne samo po dužini pruga, već i veličini voznog parka. Da bih video kako se održava taj park, kako se „leče” pohabani vagoni i prave novi, otišao sam na daleki rumunski severoistok, u grad Paškanj (45.000 žitelja). To je poznati železnički čvor u kome još od početka prošlog veka postoji fabrika za opravku vagona. I nju je, kao i mnogo šta ovde, pregazilo vreme. Naročito u Čaušeskuovoj „zlatnoj socijalističkoj epohi”.
Posle mučnog životarenja u tranziciji, započetoj nakon revolucionarnog preokreta decembra 1989, i ta je fabrika privatizovana, oktobra 2004. Nju kupuje domaći kapital usredsređen u holdingu „Grampet”.
– Bila je to fabrika u državnim rukama sa slabim šansama da ostane u životu. Nalazila se pred finansijskim i ekonomskim kolapsom. Skoro da i nije „disala” – kaže Katalin Kornea (43), generalni direktor „Remar S.A”, kako se ta fabrika sada zove. „Suočili smo se sa velikom tenzijom. Mnogi –njih 1.750 – nisu videli izlaz. Morali smo da ih ubeđujemo u potrebu promene čitave filosofije poslovanja, da im iz nastalog marazma otvorimo perspektivu. Jedni su nam poverovali, drugi – ne”.
Mehaničar Boka Marinel, poreklom iz okoline Paškanja, koji već 14 godina radi ovde, dopunjuje mi celu priču o „velikom obrtu”. On ga je video sa one druge, radničke strane.
– Kada je počela privatizacija, među nama je zavladao veliki nemir. Prožimala nas je strepnja da ne izgubimo hleb. Kolale su svakojake glasine. Kao: sve će nas nemilosrdno poizbacivati s posla. Sindikat je zauzeo negativan stav. Dobar deo kolega, istina manji, brzo se polakomio da uzme novac, državnu otpremninu i otišao sam iz fabrike. Mi koji smo ostali teška srca smo prihvatili „minimalac”.
Novi „ gazda” je dovoljno brzo našao porudžbine, reorganizovao celu proizvodnju, uneo kapital i bacio se na investicije, na donošenje moderne opreme. Zarade su počele da rastu. Od 168 evra, koliko su iznosile 2005. godine, 2007. zarade su iznosile u proseku 271 evro.
Ljudi koji su napustili fabriku, a koji u međuvremenu nisu otišli na rad u Italiju ili Španiju, počeli su da traže da ih ponovo prime na posao. I primili su ih.
– Za kratko vreme, postali smo najpouzdanija firma u zoni. Grad se sve više oslanja na naš doprinos budžetu. Kad kažem „radim u ’Remaru’”, sva mi se vrata otvaraju. Pogotovu šalteri u bankama. Plate primamo preko banke koja nam nudi kredite. Postali smo „solidni” - dopunjuje svoju radničku priču Boka Marinel.
I to se desilo za četiri godine. Prošpartao sam ogromnim fabričkim kompleksom, koji se prostire na 32 hektara, od čega su četiri pod halama. Išao sam u pratnji ekonomskog direktora fabrike iskusnog Ilije Vasilea, koji mi je saopštio da je doneta odluka da se ceo petogodišnji profit uloži u investicije i poboljšanje radnih uslova. Ukupan obrt u 2007. iznosio je oko 300 miliona evra, od čega je robna proizvodnja dostigla 35 miliona. Akcije „Remara” se odlično kotiraju na berzi.
Pokazana mi je i nova proizvodnja, zapravo savremeno dizajniran putnički vagoni. Već su prošli probne vožnje i kroz koju nedelju izlaze na sajam. Kreću se brzinom od 140 km na sat. Za sada, rumunske pruge ne dopuštaju veću brzinu.
Razgovaram sa ovdašnjim ljudima i vidim da se još uvek nalaze u čudu. Slegnu ramenima pitajući se koliko će ovaj uspon trajati. Zaista neobično zvuči kada radnici hvale gazdu kapitalistu. Nedavno im je u gostima bila grupa radnika iz smederevskog „Želvoza”, koji su na istok Rumunije doputovali da se upoznaju sa načinom rada i da vide šta ih čeka. Jer, poznato je da je rumunski holding „Grampet” pobedio na međunarodnom tenderu i kupio nedavno tu srpsku fabriku za opravku vagona.
Po povratku u Bukurešt, otišao sam u centralu „Grampeta”, gde sam razgovarao sa njegovim glavnim akcionarom, predsednikom kompanije Gruja Stojkom, inženjerom, čovekom iz struke. On mi je posebno objašnjavao kakve su namere njegove kompanije u Smederevu, gde su u poslednje vreme proključale strasti. Pojavile su se sumnje, nerazumevanja i nezadovoljstvo radnika.
Smederevski sindikalci zaoštrili su svoje zahteve upućene vlasnicima. Novim gazdama su simbolično poslali poruku u boci sa svojim zahtevima i bacili je u Dunav, kako bi stigla na bukureštansku adresu!
– Da, primio sam njihovu poruku. I zato lično stižem u Smederevo. Učiniću sve da budu zadovoljni time što su deo moje kompanije. Sigurno ćemo naći zajednički jezik – kaže Gruja Stojka.
Milan Petrović
-----------------------------------------------------------
Iščekivanje u „Želvozu"
Smederevo - Ni pola godine nakon burne privatizacije „Želvoza", praćene štrajkovima, otkazima i hapšenjem bivšeg rukovodstva, u ovoj smederevskoj fabrici strasti se ne smiruju. Taman kad je rešenje problema u kojima ova fabrika grca bilo na pomolu, sve je vraćeno na početnu poziciju. Oko 370 hiljada evra koje je vlasnik, rumunski konzorcijum „Remar - Grampet", uplatio 27. juna na račun smederevskog remontera železničkih vozila, kako bi se nakon dvadeset dana zastoja ponovo pokrenula proizvodnja, blokirano je na računu banke zbog, kako saznajemo, administrativnih problema. Praktično, fabričke mašine i dalje stoje, struja koja je pre nekoliko dana uključena urgencijom i garancijama lokalne samouprave, mogla bi ponovo da bude isključena zbog neplaćanja dugovanja, gas je i dalje isključen, a većina radnika „besposličari" u iščekivanju makar februarske plate, koja je takođe trebalo da bude isplaćena od pristiglog rumunskog novca.
Predstavnici „Remar - Grampeta" došli su u ponedeljak u „Želvoz", ali novonastala situacija sprečila ih je da naprave konkretne poteze i dogovore sa sindikatima. Očekuje se da u fabriku dođe i predsednik konzorcijuma Gruja Stojka.
Novac koji su Rumuni ipak uplatili, nakon iscrpne prepiske i telefonskih razgovora sa lokalnom samoupravom, sindikatima i rukovodstvom fabrike, samo je „kap u čaši" i namenjen je da privremeno „zakrpi" davno popucale finansijske šavove nekadašnjeg smederevskog giganta. Ukoliko se ubrzo prevaziđu bankarske prepreke, najpre bi bio deblokiran račun „Želvoza", a ostatak novca pokrio bi deo duga za struju u skladu sa sporazumom sa „Elektromoravom" Smederevo, kompletna dugovanja za gas i ostatak obračunate neto zarade za februar, saznaje „Politika".
- Za nas je prihvatljiv svaki dogovor koji je u interesu radnika. Očekujemo da dolaskom Gruja Stojka rešimo sve nesporazume i konačno počnemo da radimo, a da oni nastave da ulažu u fabriku - kaže za „ Politiku" Saša Milovanović, predsednik SRP-a, jednog od šest „Želvozovih" sindikata, koji je uglavnom predvodio sve proteste.
- Iskreno se nadam da će dolazak predsednika konzorcijuma biti presudan za dalji razvoj događaja u fabrici. Očekujem da će proizvodnja uskoro ponovo početi, a da će se ostali problemi postepeno i uspešno rešavati, u korist radnika i opstanka „Želvoza" - kaže za naš list direktor „Želvoza" Zoran Momčilović.
O. M.
[objavljeno: 02/07/2008]
