Izvor: B92, 19.Apr.2010, 11:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preti nam kriza zbog spoljnog duga
Beograd -- Srpski dug prema inokreditorima iznosi više od 33 milijarde dolara s tim što tendecija zaduživanja raste i ozbiljno preti da nas uvede u dužničku krizu.
Srpski zvaničnici optimistički izjavljuju da se odnos spoljnog duga prema bruto domaćem proizvodu izražava cifrom od 74 odsto, što je ispod kritične granice od 80 odsto, ali razloga za optimizam nema jer obaveze prema inokreditorima već premašuju 33 milijarde dolara, ili 23 milijarde evra.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
Srbija još nije „dužna k’o Grčka", ali obeshrabruje činjenica da je postala veoma zavisna od inostranih kredita i opasno se primakla granici koja deli srednje od visokozaduženih zemalja. Ako se tome doda i tendencija stalnog rasta zaduženosti, dužnička kriza teško da se može izbeći.
" Tačno je da se prema zvaničnim podacima odnos spoljnog duga i BDP-a kreće oko 74 odsto, ali je, najblaže rečeno, nekorektno što se taj odnos posmatra kroz prizmu tekućih cena. Posledica takve računice jeste „naduvana" vrednost BDP-a koji je prošle godine bio čak šest do sedam puta veći u odnosu na 2000. godinu.", kaže ekonomista Mlađan Kovačević.
On objašnjava da ukoliko bi se obračun vršio na osnovu stalnih cena, onda bismo došli do zaključka da je BDP porastao za oko 50 odsto. Takođe, realnu sliku remeti i to što se taj „naduvani" BDP u dinarima deli sa dolarom koji je, takođe, veoma potcenjen i kad se u taj kontekst stavi spoljni dug, onda ispadne da je Srbija srednje zadužena zemlja.
On ukazuje i na činjenicu da se jedna zemlja smatra visokozaduženom ako iznos dospelih godišnjih otplata glavnice i kamata premaši 25 odsto vrednosti izvoza robe i usluga, a u Srbiji je taj odnos čak 34,5 odsto. Znak za uzbunu je i ukoliko je iznos tih otplata veći od prirasta BDP-a, odnosno ako je odnos otplata i BDP-a veći od godišnje stope rasta BDP-a. U Srbiji se prošle godine taj odnos izražavao cifrom od 10,7 odsto, a pravilo je da se, u slučaju da premašuje pet odsto, zemlja svrstava u red visokozaduženih.
Kovačević objašnjava da smo u 2010. godinu ušli sa dospelim, a neizmirenim, obavezama od oko 2,3 milijarde evra. Dug, dakle, raste, a to znači da se uvećava i suma anuiteta koju bi trebalo obezbediti za servisiranje obaveza. I ukoliko se dogodi da novcem dobijenim prodajom Telekoma ne budu mogli da se namire inostrani poverioci, onda bi na scenu mogla da stupi tzv. suverenizacija privatnog spoljnog duga.
Kad država ne može da plaća dugove
Na pitanje u kojim slučajevima se proglašava bankrotstvo države i da li se može reći da su Island i Grčka bankrotirali, naš sagovornik ukazuje na to da je, ukoliko neka zemlja ne može da servisira svoje dugove i prisiljena je da traži reprogram ili da se dodatno zadužuje, to prvi znak bankrotstva.
Kovačević kaže da je Srbija u dužničkoj krizi, ali da taj problem prevazilazi uzimanjem novih kredita čiji je iznos veći od onog koji dospeva na otplatu.
"Računa se i na prodaju još ono malo imovine u državnom vlasništvu kao i na ruski i kineski kredit, a tu su i pozajmice MMF-a, Svetske banke, Evropske investicione banke i drugih međunarodnih kreditora. Tim novcem koji bi trebalo da stigne u toku ove godine nastoje se prevazići problemi u otplati dospelih obaveza", ističe Kovačević.
Rast deficita na tekućem računu je problem
Prema mišljenju Vladimira Gligorova, analitičara Bečkog instituta za međunarodna ekonomska istraživanja, za procenu održivosti nekog duga, pa i spoljnog, mnogo je važnije da li konstantno raste, a u Srbiji je upravo to slučaj. Problem predstavlja i to što se beleži konstantan deficit na tekućem računu zbog čega je Srbija prisiljena da se stalno zadužuje povećavajući tako visinu spoljnog duga.
Kad je reč o održivosti deficita na tekućem računu, Gligorov smatra da bi trebalo voditi računa o tome da li ima tendenciju rasta, i to u dužem vremenskom periodu, kao i da li se neko preduzeće zadužuje kako bi započelo proizvodnju namenjenu izvozu, jer bi to značilo da će dug posle izvoza robe moći da se vrati.
„Pošto je deficiti na tekućem računu konstantno visok, a i odnos izvoza i spoljnog duga nije povoljan, moglo bi se reći da je kretanje spoljne zaduženosti Srbije neodrživo. I u tom kontekstu posmatrano postoji sličnost između Srbije i Grčke gde osnovni problem nije javni dug, koji jeste visok ali je stabilan, već rast privatnog duga. Slična je situacija i u Srbiji, samo na nižem nivou, gde je prisutna visoka zaduženost preduzeća, a mnogo manje domaćinstava. U Grčkoj je situacija nešto drugačija, pre svega zbog odnosa prema nekretninama", komentariše Gligorov.
Izlaz iz krize korekcija kursa
Izlaz iz ove, prilično nezavidne situacije Gligorov vidi u korekciji kursa dinara, jer na taj način stimulišu se ulaganja u razmenjiva dobra, odnosno u industrijsku proizvodnju. On podseća da Srbija u ovom trenutku ima malo proizvoda koji su cenovno konkurentni i koje bi mogla da ponudi inostranom tržištu, pa bi se devalvacijom dinara ta roba učinila atraktivnijom za izvoz.
"Na duži rok posmatrano, trebalo bi raditi na promeni strukture proizvodnje, s akcentom na industrijski sektor i izvoz, i kompletnu ekonomsku politiku, dakle ne samo politiku kursa već i fiskalnu politiku, usmeriti ka tom cilju. To, takođe, znači da bi u dužem vremenskom periodu trebalo beležiti slab rast potrošnje. Dakle, s jedne strane je kurs koji podržava konkurentnost privrede, a s druge kontrolisani rast potrošnje praćen povećanjem izvoza. To je, očigledno, problem koji se ne može rešiti na kratak rok, već zahteva dugoročnu strategiju razvoja. Grčka će, zahvaljujući finansijskoj pomoći EU, kratkoročno i delimično rešiti problem refinansiranja javnog duga, ali pitanje kako podstaći izvoz i dalje ostaje otvoreno", zaključuje Gligorov.
