Izvor: Politika, 17.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prazna čaša za evropsku kvotu
Evropska unija širom je otvorila vrata za vina iz Srbije. Kvota od 63.000 hektolitara bescarinskog uvoza, koja nam je upravo dodeljena u okviru pregovora o sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, trebalo bi, ukoliko smo kadri da je ispunimo, da nam donese, prema sadašnjim izvoznim cenama, najmanje deset miliona evra godišnje.
Srbija, međutim, do sada nije ispunjavala ni približno onu prethodnu koja je već godinama iznosila 55.000 hektolitara, pa tako podaci pokazuju da je prosek >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izvoza na to tržište u poslednje tri godine bio svega 25.000 hektolitara. Prošle godine izvezeno je 28.000 hektolitara, a ovakvim tempom biće nam potrebno poprilično vremena da ovu povlasticu iskoristimo.
U vinariji "Čoka" kažu da će povećana izvozna kvota sigurno biti podsticaj za povećanje prodaje na tržištu EU. Ova vinarija, prema rečima Mihajla Mitrovića, direktora izvoza, već sada izvozi u zemlje ujedinjene evropske porodice, kao i u Australiju i SAD. Bivše jugoslovenske republike su im, ipak, najbolje tržište, a najprodavanije vino uopšte njihov poznati brend "ždrepčeva krv". Godišnje izvezu 1,5 miliona litara ili dva miliona boca, jer isključivo izvoze flaširana, kvalitetna vina.
– Postižemo sasvim solidnu cenu, koja je viša od bugarskih ili moldavskih vina, konkurentni smo, međutim problem Srbije je generalno u tome što nemamo dovoljno crnih vina, a upravo se ona, između ostalih, traže u EU. Pitanje je i kada ćemo ih imati u pristojnim količinama. Naša šansa za izvoz se, zapravo, otvara tek sa ratifikacijom CEFTA jer ćemo samo u tom slučaju povećati izvoz. Time se otvara mogućnost da uvezemo jevtinija vina iz Makedonije, doradimo ih i prodamo s etiketom "made in CEFTA" koju EU uvažava. To do sada nismo mogli jer se vino prodaje sa poreklom, a upravo je to razlog što smo kupili vinariju u Ohridu koja će nam pomoći da uvećamo izvoz u EU – kaže Mitrović koji ne osporava ni poznatu pojavu da je Makedonija uvek u pogledu vina bila sirovinska baza, doduše, možda više za Slovence nego za nas, s tim što sada mi preuzimamo njihovu ulogu.
Po rečima ovog našeg sagovornika, ograničenje za izvoz nam je to što nismo izgradili sliku vinarske zemlje o Srbiji i što nemamo brend o vinima iz Srbije.
– Kada bismo napravili anketu s pitanjem kog proizvođača vina iz Francuske ili Italije znate, verovatno niko ne bi odgovorio, ali su svi zato čuli za francuska i italijanska vina. Sama vinarija "Čoka" ne može da bude brend na tom tržištu. Zato mi moramo da napravimo priču o vinima iz Srbije, uz državnu pomoć, naravno. Italija je, na primer, 1990. godine uložila 50 miliona nemačkih maraka da bi svoja vina afirmisala na velikom, nemačkom tržištu. Uspeli su i praktično potisnuli do tada dominantna francuska vina – objašnjava Mitrović. On, inače, smatra da kvota od tih 63.000 hektolitara, što je u stvari osam miliona flaša kvalitetnog vina, nije premnogo i da nije neostvarivo ispuniti je.
Nekadašnji direktor udruženja "Srbijavino" Radoslav Jovanović sličnog je mišljenja i kaže da mi nismo uspeli u tome da nas prepoznaju kao zemlju koja prodaje vina s geografskim poreklom. "Kako bismo, uostalom, i mogli da se nazovemo zemljom vina ukoliko su tačni, a naravno da jesu, podaci Ministarstva poljoprivrede po kojima je kao aktivno registrovano samo 18.000 hektara vinograda, uz ogradu da ih ima najviše 25.000 hektara. Nekada smo imali i preko 60.000 hektara koliko statistika i sada tvrdi da imamo zvanična", kaže Jovanović.
Po njegovom mišljenju, razlog za malu ovdašnju proizvodnju vina je i ista takva domaća potrošnja. "Nažalost, mi nemamo naviku da pijemo vino, tu je i pitanje našeg životnog standarda, jer je poznato da se ono 'pije viljuškom'." Osim toga, drugi proizvođači pića, pivarska industrija, na primer, u izrazitoj su ekspanziji.
"Srbijavino", udruženje nekada velikih vinarija se, inače, ugasilo kao i razna druga, poput Fonda za vino koji je bio udruženje izvoznika. Same članice nisu, čini se, pokazale volju da ih održe, a Jovanović kaže da je razlog tome što su više bile zaokupljene privatizacijom i time ko će da ih kupi. Nekada velike vinarije poput "Godomina" i "Krajinavina" su u stečaju, a ista sudbina zadesila je i "Podrum Palić" u kome su vlasnički udeli preprodavani nekoliko puta. Poznavaoci prilika kažu da su velike vinarije zapale u teškoće iz istih razloga kao i druga preduzeća u Srbiji u prošloj deceniji. Nije bilo izvoza, naplata robe je bila spora, nije bilo kapitala za nove vinograde koji, opet, sporo vraćaju uloženo. Za podizanje novog vinograda potrebno je, inače, najmanje 15.000 evra po hektaru i to u idealnim uslovima, pa sve i do 25.000 evra u slučajevima kada su u zemljište potrebne veće investicije. Oslabljene vinarije ta sredstva nisu imale. Poslednjih godina država daje subvencije za zanavljanje vinograda, a u Ministarstvu poljoprivrede kažu da im je cilj da se podigne najmanje 2.500 hektara novih vinograda godišnje kako bismo, jednog lepog dana, u EU mogli da uđemo s značajnom, vinarskom i vinogradarskom proizvodnjom.
[objavljeno: ]
