Izvor: Politika, 26.Dec.2008, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prave gubitke i čuvaju plac
Uz prosečnu platu od 22.000 dinara i dug preduzeća od 20 miliona evra, zaposleni u IMR-u već tri godine čekaju privatizaciju. – Rukovodstvo tvrdi da je nekadašnji privredni gigant i dalje najbolje stojeća firma u Srbiji
Titove slike na oronulim zidovima upravne zgrade, zastave nekadašnje Jugoslavije u hladnim i opustelim proizvodnim pogonima, zastarele mašine i tek pokoji promrzli radnik, prizor je koji jasno pokazuje da je fabrika odavno propala. Vreme kao da je stalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Industriji motora „Rakovica”.
U dugovima su do guše. Ni svih 400 traktora i 4.000 motora, koliko godišnje izvezu, ne može da im pomogne da pokriju dugove od oko 20 miliona evra. Najgore je što svakog dana prave gubitke. Zato i nemaju grejanje u proizvodnim odeljenjima, a kako stvari stoje uskoro bi mogli da ostanu i bez struje zbog enormnog duga prema Elektroprivredi Srbije.
Upravo zbog velikih dugovanja niko se i ne otima da kupi IMR. Tender za privatizaciju nekadašnjeg rakovičkog giganta propao je čak tri puta, a od toga potencijalni kupci dvaput uopšte nisu dostavili nikakvu ponudu Agenciji za privatizaciju, već su samo otkupili tendersku dokumentaciju.
U sindikatu smatraju da niko istinski nije zainteresovan za tu fabriku, već bi svi hteli da je ugase, a zemljište da rasprodaju. Prvoslav Brkić, predsednik Asocijacije samostalnih i nezavisnih sindikata IMR-a, kaže da je jedino rešenje pronalaženje strateškog partnera koji bi uložio novac u proizvodnju.
– Da hoće da nam pomogne, država bi mogla lako da reši ovaj problem. Ne tražimo mi subvencije, kao što recimo u Belorusiji vlada pomaže proizvodnju traktora, već da se reši pitanje duga, jer upravo to koči svakog potencijalnog kupca. Zašto vlada ne bi prodala zemljište IMT-a, radnike iz te fabrike prebacila u IMR, a novac od prodate imovine izdvojila za izmirenje dugova? To bi bio spas za obe fabrike – smatra Brkić. On kaže da će se svih 859 radnika, koliko ih je ostalo u IMR-u, energično suprotstaviti eventualnoj prodaji firme kupcu koji bi rasprodao imovinu.
Inače, rakovička fabrika poseduje 23 hektara zemlje, plus pogon na Čajetini gde ima još oko 17 hektara i tvrdi da jedino to interesuje kupce.
– Njih ne zanima proizvodnja motora i traktora. Oni samo hoće da se dočepaju zemljišta, pa da ga posle prodaju i tako povrate uloženi novac i još ostvare zaradu. Mi im to nećemo dozvoliti. Ako bude trebalo, blokiraćemo puteve i pruge u Rakovici i tako paralisati ceo Beograd – upozorava Brkić, prisećajući se čuvenih priča o „ustancima” radničke Rakovice.
Nekada je, kaže, država strepela od radnika rakovičkih fabrika. Bilo je to u vreme kada je IMR zapošljavao 5.000 ljudi i proizvodio 6.000 traktora i 50.000 motora godišnje. Tada su se radnici utrkivali ko će pre da zaposli sina u fabrici u kojoj su se mnogi, uz pompezne svadbe, ženili i udavali. Situacija se naglo pogoršala devedesetih godina prošlog veka, da bi kulminirala 1999. godine kada je, kako ističu u sindikatu, uveden politički stečaj. Do današnjih dana fabrika ne uspeva da izađe iz krize, iako Slobodan Jevtić, rukovodilac nabavke, tvrdi da je IMR „najbolje stojeća firma u Srbiji”.
– Najmanje 500 dobavljača sarađuje sa nama. To su mahom firme iz unutrašnjosti koje se bave proizvodnjom hrane, što znači da IMR i dalje pokreće celu Srbiju – smatra Jevtić i naglašava da će u 2009. godini iz te fabrike skoro sve što proizvedu biti izvezeno u Egipat, Iran i Gvineju, jer seljaci u Srbiji teško da mogu da izdvoje 900.000 dinara za jedan traktor.
On tvrdi da, zahvaljujući izvozu, IMR ima velike devizne prihode, ali priznaje da ni pored toga nema dovoljno novca da vrati dugove. Imaju, kaže, taman toliko da redovno isplate radnicima plate, čiji je prosek 22.000 dinara.
Zanimljivo je da se sindikalci ne žale na uslove rada i primanja, već se svim silama bore da „odbrane” fabriku. Ističu da je to jedini proizvodni pogon od Poljske do Turske gde se prave dizel motori za traktore i veruju da će uskoro kompanije „Kler vižn investments” i „Lili drogerija” dostaviti adekvatnu ponudu Agenciji za privatizaciju i konačno kupiti IMR.
Taj konzorcijum je na tenderu koji je raspisan u novembru 2007. godine ponudio 101.000 evra za kupovinu fabrike, kao i pet miliona evra koje bi uložio u proizvodnju. Agencija je, međutim, naložila „Liliju” i „Kler vižnu” da dopune ponudu, što do dan-danas nije učinjeno. Prethodno su se na konkursu za prodaju IMR-a, 2005. i 2007. godine, prijavila preduzeća iz Indije, ali su samo otkupila tendersku dokumentaciju i nisu dostavila nikakve ponude. Zbog toga sindikalci i poslovodstvo sumnjaju da iko ima interes da kupi fabriku i uloži u proizvodnju.
I pitaju vlasti da li Srbija uopšte želi da ima proizvođača motora i traktora.
Nikola Miković
[objavljeno: 27/12/2008]
