Izvor: Politika, 05.Feb.2011, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povrtari se ne žale, mada znaju za bolje
Poljoprivrednik Dušan Jevtić iz Slanaca podigao kredit od oko 2,5 miliona dinara da bi na svom imanju podigao novi plastenik, ali uprkos opštim nedaćama očekuje da će mu se za dve godine investicija isplatiti
Ako povrtar iz Slanaca, sela u beogradskoj opštini Palilula, izdvoji oko 2,5 miliona dinara za najsavremeniji plastenik na 20 ari, a prihode od njive troši na upošljavanje radnika i zakup zemlje, onda tradicionalni refren srpskog seljaka „o propasti agrara” kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da gubi smisao. Ali, ovako pojednostavljena priča o poljoprivredniku Dušanu Jevtiću (61) pokazuje i drugu stranu medalje. Za podizanje plastenika vrednog oko 4,5 miliona dinara gotovo pola novca dao mu je grad Beograd posredstvom konkursa „Zeleni prsten”, a „veću polovinu” finansirao je Jevtić pošto je podigao subvencionisani bankarski kredit.
Taj model finansiranja, inače, nije nepoznat. Koristile su ga i druge zemlje u tranziciji. Oko Budimpešte, glavnog grada Mađarske, vrlo brzo na početku ekonomskih reformi nikla su tri preduzetnička prstena, a jedan su sačinjavali proizvođači povrća i cveća. Biznis se veoma brzo razvijao jer je praktično na samo nekoliko kilometara od proizvodnje bilo veliko tržište glavnog grada koje je dnevno gutalo tone hrane koje su se proizvodile u malim, srednjim i velikim plastenicima „agrarnog prstena”.
Ni Dušan Jeftić ne bi uspeo da 95 odsto svog zeleniša godinama ne prodaje kompaniji „Delta” i da mu nije pomoći sina, snahe i supruge. U „špicu” sezone svih četvoro rade oko petnaest sati dnevno. Čak i kada za desetak hektara koje obrađuju – pet sopstvenih i još toliko u zakupu – angažuju dvadesetak „sezonaca”.
Kako zaista žive „mali” poljoprivrednici, pitali smo Jevtića, koji se ovom proizvodnjom bavi otkad zna za sebe, a Privredna komora Beograda tri puta ga je proglasila za rekordera među prestoničkim individualnim poljoprivrednicima.
– Ne žalimo se, mada znamo za bolje, sažima domaćin odgovor. Nije baš tako dobro kao kada su za vreme bivše Jugoslavije povrtari iz Slanaca i obližnjeg Velikog Sela k’o svatovi išli u kolonama autoputem da u Zagrebu, gde se dobro plaćalo, da prodaju krompir, rotkvice, zelenu salatu... Ali ne krije da se ne bi bavio zemljoradnjom da nema računicu.
– Od poljoprivrede možeš da živiš pa i da ti nešto novca pretekne. Dok su postojale velike fabrike i u njima radničke menze, prodavali smo mnogo robe. Sada je radnička klasa, naša glavna „klijentela”, propala – navodi Jevtić.
Pojedinačni poljoprivrednici koji povrće gaje na veliko, smatra on, mogu da robu prodaju privatnim trgovačkim lancima ili na kvantaškoj pijaci. Pošto je Jevtić prošao i ovu drugu fazu, on za „Politiku” poredi sopstvena iskustva.
– Na kvantašu ne čekaš novac nego ti odmah daju pare, ali moraš da kasno noću odlaziš na tržnicu. A kod privatnih trgovaca postoje rigorozne kontrole kvaliteta i zna se red – kaže Jevtić.
Uz hronične poteškoće poljoprivrednika – vremenske nepogode i dugo čekanje na obrt kapitala – „agrarnim poslenicima” odmažu država i cene sirovina.
– Svojevremeno je u Srbiju uvezen kineski beli luk koji se prodavao jeftino. Kada ga odjednom nije bilo, zavladala je opšta nestašica ovog povrća jer domaći poljoprivrednici više nisu bili zainteresovani da ga proizvode. I tako je luk iz Kine, pošto se ponovo pojavio, skočio na cenu od 40 dinara za glavicu. I đubrivo je skupo, kilogram je u odnosu na prošlu godinu sa 1.300 skočio na 2.300 dinara. Cena semena povećava se od dva do pet evra godišnje, a preparati ne mogu uvek i svuda da se kupe – nabraja Jevtić.
Mladi treba da ostanu na selu samo ako imaju roditelje ili nekog ko će im pomoći na imanju. Domaćin kome pomaže jedino supruga i nema novca da angažuje radnike bolje da beži u grad, smatra naš sagovornik koji, iako priča o ovim opštim mukama zemljoradnika, ne krije optimizam spram sopstvenog gazdinstva. Dokaz je njegovo očekivanje da će, uprkos svemu, polovinu vrednosti plastenika koju je uložio povratiti za dve godine. Makar Srbija nastavila da uvozi luk „mejd in Čajna”.
D. Bukvić
objavljeno: 06.02.2011
