Izvor: Politika, 29.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Potcenjeni rudari u gradu duhova
Proizvodnja je gotovo na izdisaju, pa su sada i zarade manje nego pre osam godina, kada je bakar bio gotovo sedam puta jeftiniji
Bor – Borani žive u potpunom neskladu sa cenom svog bakra. Da je proizvodnja u njihovom kombinatu bar onolika kolika je bila u vreme sankcija i bombardovanja, borski kamarati i topioničari bili bi spokojniji i vedriji. Plate bi im bile triput više nego sada, a ne bi bilo ninervozezbog privatizacije njihovog kombinatakoja se već duže >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od dve godine sapliće na tenderima. Sa boljom i stabilnijom proizvodnjom, a mogli bi da proizvedu čak pet puta više nego u ovom času i sveprodaju za devize, lakše bi se pronašao i pravi poslovni partner za najperspektivnije srpsko preduzeće.
Ali, nije kako bi u Boru (i Majdanpeku) želeli, a kako je bilo decenijama, kada se ovde proizvodilo i do 150.000 tona bakra i više desetina tona plemenitih i retkih metala. I kada se u izvozu zarađivalo više od 300 miliona dolara.
Krntija do krntije
Bakar jeste na ceni, ali su rudari i njihov rudnik potcenjeni. Koliko i zašto, i kako stvarno žive sada – pokušali smo da saznamo od njih samih. Posetili smo ih na površinskom kopu rudnika „Veliki Krivelj”.
Bageristu Dragana Miletića (51) i vozače teških kamiona – kipera (nosivosti 180 tona) Željka Mladenovića (36) i Nenada Milovanovića (31), zatekli smo na završetku radne smene, u kišnom danu, pored grdosija kojima upravljaju. Kažu da, bukvalno, nemaju čime da rade. Sva mehanizacija ovde je dotrajala, starija je od dvadeset godina. Sve krntija do krntije. Već ove jeseni treba da se nađe u starom gvožđu. Naravno, ukoliko stignu nova vozila, kao što je planirano.
– Ima rude svuda uokolo, ali odavno nemamo čime da je kopamo, i u tome je najveća nevolja borskog kombinata – kaže Miletić. –Svi se sekiramo i zbog dotrajalih mašina i zbog toga što ni novima, ukoliko stignu, više neće imati ko da upravlja. Mnogi vrhunski majstori uzeli su otpremnine i otišli za boljim zaradama. Šteta. Više smo proizvodili i zarađivali čak i kada je cena bakra bila sedam puta niža.
Mladenović i Milovanović nemaju šta da dodaju izjavi najstarijeg kriveljskog bageriste. Šteta je, vele, što se ne koristi izuzetna prilika za veću proizvodnju i dobru zaradu. Ne mogu da shvate kako to i odgovornim ljudima u državi nije jasno. Zarađuju između 30.000 i 33.000 dinara mesečno, ali premalo prema naporu i riziku. Premalo da bi bilo dovoljno za njih i članove njihovih porodica.
Bagerista Dragan živi u šestočlanom domaćinstvu u jednosobnom stanu od 37 kvadrata. Sa njim i njegovom suprugom su zet i kćerka sa dvoje dece. Supruga ne radi, a zet i kćerka tek što su počeli neki privatni posao. Željko živi u porodici sa šest članova. Pored njega, njegove supruge i dvoje dece, sa njima su i njegovi otac i majka. Samo jedna plata. Svakodnevno putuje do sela Gornjane. U rudniku radi još desetak njegovih seljana. Svi se muče. Nenad je neoženjen. Živi sa majkom i ocem u selu Bučju, udaljenom 12 kilometara od Bora. Svi žive od Nenadove plate.
Slagali ih na autoputu
Prekaljeni bagerista, čija mašina „marion” jednim zahvatom podiže oko 12 kubika rude ili jalovine, žali što ovako dobre cene nije bilo onda kada je Bor proizvodio 150.000 tona bakra, pet puta više nego danas.
– Gde bi nam bio kraj – kaže setno. – Ili, još bi bolje bilo da danas imamo ondašnju proizvodnju. Ali, država se upetljala, zavodila ovde prinudnu upravu. Od novembra 2001. godine o svemu odlučuju u Beogradu, a naše stručnjake, svetskog ugleda, više niko ništa ne pita. Zato nam je propao tender, a verovatno će propasti i drugi. Nemamo akcije, iako smo najstarije i nekada najuspešnije srpsko preduzeće. Ljudi se čude zašto ga država uopšte prodaje. Zašto nam država ne izda kreditnu garanciju, pa da sami proizvodimo i upravljamo sopstvenim kombinatom. Mogli smo da tražimo i dobijemo kredit. Jer, traže ga i svi koji žele da nas kupe.
Bagerista Miletić ne može da prežali što Bor nije dobio obećani kredit od 30 miliona dolara, što su ga vladini funkcioneri, pre četiri godine, obećali borskim rudarima u vreme njihovog protesta na autoputu.
– Bio sam tada tamo i sigurno se ne bismo razišli da kredit zvanično nije obećan, sa zvaničnim potpisima. Ali, slagali su nas. Čuo sam da bismo od povećane proizvodnje, uz pomoć tog kredita, zaradili 600 miliona dolara čistog profita. U Boru bi se sada živelo bolje nego ikada.
Petoro u straćari
Bor je nastavio da tone. Proizvodnja je drastično opadala, majušne zarade su još i kasnile, mesecima. Tek krajem prošle godine plate su se stabilizovale i uvećale. Država je u međuvremenu, plaćala socijalni mir dajući rudarima subvencije iz državnog budžeta. Plaćala ih je za nerad, a oni su samo tražili kredit da kupe mehanizaciju, da bi mogli da rade i zarade, i za sebe i za državu.
Tragovi bede vidljivi su i sada, na sve strane. Nije lako ni onima koji su u minule četiri godine uzeli otpremnine i otišli iz preduzeća. Većina je istrošila onu nedoličnu crkavicu, od 100 do 200 evra za godinu staža. Kombinat je u minule četiri godine napustilo 4.500 radnika, a da je u Bor stigao onaj obećani kredit, ne bi bilo tolikog otpuštanja. Bilo bi više posla za više ljudi.
Verovatno bi i Žika Jović, vozač „Politikinog” dopisnika, po zadatku, imao sada pristojan stan. On je sada primoran da se, i posle 30 godina staža, zlopati u jednoj straćari, sa još pet članova porodice. Bio je cenjeni autodizaličar u rudniku dok nije, nesrećom, teško povredio nogu. Morao je da promeni posao i dobije novi sa mnogo manjom platom. Stanovao je najpre u jednoj straćari, iznad starog borskog kopa, dok nije proradilo klizište. Novi prinudni smeštaj dobio je u napuštenoj staroj zgradi osnovne škole „Treći oktobar”. U pola jedne učionice živi cela njegova porodica. Prostor manji od 40 kvadrata. U toj zgradi je još sedam radničkih porodica. Neprilično za nekada moćni Bor. Mnogi još nemaju prave stanove. Žive i u straćarama pored kriveljskog groblja.
Na ulici u Boru sreli smo poznatog ovdašnjeg ugostitelja Miodraga Mladenovića. Vlasnik je kafića „Libertas”, prvog privatnog u Boru. Kaže da se njegov grad mnogo umrtvio, a u prilog takvoj tvrdnji navodi kako je nekada za jedan dan zarađivao koliko danas zarađuje za mesec dana.
Niko nikada nije ni sanjao da će Bor i Borani to doživeti.
Stojan Todorović
[objavljeno: 30/04/2008.]
