Izvor: Politika, 14.Mar.2010, 23:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Poslednji veliki projekat SFRJ

Zavist konkurencije, protesti hrvatske emigracije, rasipništvo Bruklina, fiksna cena i, na kraju, raspad Jugoslavije doveli do kraha „Jugo Amerike”, kaže Toma Savić, glavni operativac „Zastave” u „poslu veka”

„Jugo Amerika”, ili „posao veka”, kako su izvoz prvog automobila iz neke zemlja istočne Evrope u SAD nazvali mediji, bio je poslednji veliki ekonomski projekat velike Jugoslavije. O tome kako je počelo, teklo i šta se sve dešavalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Kragujevcu i Americi sredinom devedesetih godina prošlog veka govori za „Politiku” Toma Savić, u to vreme zamenik direktora fabrike automobila i glavni operativac u projektu „Jugo Amerika”, odnosno „Jugomanije”, kako su o izvozu „jugića” u SAD izveštavali tamošnji mediji.

Povod za razgovor je knjiga „Jugo – najgori auto veka” američkog autora Džejsona Vujića.

– Vujić je prošle godine bio moj gost. To je dobra knjiga, ali naslov je marketinški trik, on hoće da proda svoj proizvod. Odmah sam mu rekao da se ne slažem sa formulacijom naslova. „Jugo” nije bio sjajan, ali svakako nije ni najgori auto svih vremena. Glavno pitanje je šta su kupci mogli da dobiju za 4.000 dolara. To je, u istoriji, bila najniža cena za koju ste mogli da kupiti jedan auto. Prvi sledeći je bio neki mali „Mazdin” auto, koji je koštao 5.900 dolara. „Jugo” su najgorim autom proglasili oni koji ga nikad nisu videli, a meni i danas stižu pisma od prijatelja iz Amerike koji imaju čitave flote „jugića”, održavaju ih i voze ih.

Ko je bio inicijator projekta? Kakva je bila uloga vas iz „Zastave", kakva naših političara?

Inicijator posla bio je američki kontroverzni biznismen Arnold Hamer. On je u to vreme dosta radio sa Rusijom i bio je specijalista za trgovinu sa zemljama takozvanog istočnog bloka. Imao je nameru da sa našom državom napravi dugoročni ugovor o strateškoj razmeni. Oni nama ugalj, naftu i ostale energente, a mi njima naše proizvode. Bilo je reči i o automobilima, ali se Hamer na kraju povukao, pošto je video da mi ne raspolažemo dovoljnim asortimanom proizvoda. On je doveo Malkolma Briklina, koji je posle vodio čitav posao. Bio je pravi majstor da pokrene posao, da ga marketinški uzdigne i stavi na noge, ali, nažalost, i vrlo uspešan da upropasti posao. Naša država je stala iza projekta, budući da se od izvoza očekivao veliki priliv deviza. Mi iz „Zastave" smo imali ulogu da napravimo auto za američko tržište.

Šta su Amerikanci rekli kad su prvi put videli „jugo"?

Hamer ga je prvi put video u Londonu. „Zastava" je tada dosta izvozila. Ovde, u „Zastavi", oni su prvi put videli „jugo" 15. maja 1984. Odmah su rekli da to ne može proći. Naš auto nije ispunjavao ni komercijalne standarde, ni propise. Bezbednost i ekološki problemi odmah su uočeni. Morali smo da podignemo kvalitet i izvršimo više od 400 izmena na autu. Trebalo je da otkažemo nekim dobavljačima, što je do tada bilo nezamislivo iz političkih razloga. To smo prvo uradili sa dve firme sa Kosova, fabrikom amortizera i akumulatora. Onda sa još nekim srpskim firmama i našli strane dobavljače. Prvi put smo u „Zastavi" osvojili tehnologiju sa bezolovnim benzinom. Morali smo da nateramo tadašnji „Jugopetrol" da počne da proizvodi bezolovni benzin. Digli smo celu državu na noge. Prvi put su uvedeni maršrutni vozovi do Bara, a Luka Bar je bila osposobljena da prima velike brodove koji su mogli da ponesu i do 7.000 automobila.

Kako je izgledao Kragujevac 23. jula 1985, kada put Amerike kreće prvi kontingent „jugića".

Bilo jeopštenarodno veselje, a u Kragujevac su stigli i Branko Mikulić, i ministri, i Briklin sa svitom od preko stotinu dilera. Morali smo o svemu da vodimo računa. Amerikanci ne sede za četvrtastim stolovima, jer se, kako kažu, nikad ne zna ko će se osetiti zapostavljenim. Morali smo da nabavimo okrugle, pošto ih nije bilo u hotelu „Šumarice". Zvali smo beogradski „Interkontinental" da nam pomogne. Sećam se da smo u krugu „Zastave" zasadili jednu brezu, kao drvo prijateljstva. Amerikanci su doneli svoju zemlju. To drvo je izgledalo nekako šugavo i brzo se osušilo. Godinu dana kasnije morali smo da zasadimo novo. Prvi kontingent „jugića" nije bio potpuno kompletiran, pa je morao da se vrati u fabriku. To su provalili novinari, ja to i nisam znao.

Kažete da je projekat u SAD nazvan „Jugomanija"!

U luci u Baltimoru bilo je stotine televizijskih ekipa i predstavnici američke države, koja je, takođe, stajala iza posla. Naslovi u novinama su bili „Jugomanija u SAD", a mediji su izveštavali da se redovi za „jugo" prave još u tri sata ujutro. U Americi je tada prvi put zaživeo naš „specijalitet" – platiš auto, a onda čekaš. Briklin je, inače, imao megalomanski plan. Prve godine trebalo je da proizvedemo i prodamo 30.000 „juga", a šeste godine 272.000. Ne znam koliko je to bilo realno, s obzirom na to da su „Zastavini" kapaciteti tada bili 200.000 vozila. Mi smo tada morali da ugasimo i liniju za „fiću". Američko tržište je prosto gutalo sve što bismo napravili, i sve do 1988. nama nije bio problem da prodamo, nego da proizvedemo.

Kada i zašto projekat počinje da posustaje?

Zavist konkurencije i njihove „prljave igre" dovode do toga da „Konzjumeri riports", inače ugledni časopis, objavi tekst u kome se kaže da je „jugo" nepouzdan auto. To je bilo krajem 1986. ili početkom 1987. Prethodno smo imali dva „opoziva", otprilike kao sad „Tojota". Prvi put smo morali da povučemo automobile sa tržišta zbog pojaseva, a onda jer su progoreli klipovi. Ipak, to nije tako uticalo na prodaju kao negativna medijska kampanja. Istovremeno, hrvatska emigracija je organizovala proteste, a sećam se da su neki od natpisa bili: „Ne kupujte srpsko komunističko đubre". Veliki rasipnik Briklin prodaje svoj udeo jednom investicionom fondu, čiji ljudi nisu imali veze sa automobilima, a u Jugoslaviji počinju problemi. Svi smo se smejali kada smo u novinama pročitali procenu CIA da će u našoj zemlji doći do građanskog rata. Posao je, delom, propao i zbog fiksne cene od 4.000 dolara. Pre svega zbog poremećenog odnosa marke i dolara, u korist dolara. Repromaterijal smo kupovali za marke, a marka je za šest meseci naglo pala. Sve je krenulo nizbrdo i firma „Jugo Amerika" je bankrotirala. Ipak, „jugo" se u SAD prodavao sve do uvođena sankcija, maja 1992. Za sedam godina, „Zastava" je u Ameriku izvezla nešto manje od 140.000 „jugića", za oko 350 miliona dolara.

Brane Kartalović

[objavljeno: 15/03/2010]

Nastavak na Politika...