Izvor: Politika, 06.Avg.2008, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Poslednji čin „Salforda” u Srbiji

Do kraja naredne godine ovaj investicioni fond odlazi s našeg tržišta, prodajući sve svoje fabrike i dobro poznate brendove kao što su „akva viva”, „knjaz Miloš”, „plazma”, „kravica”

Misija „Salforda” u Srbiji je, čini se, pri kraju. Igra se poslednji čin, jer prema najavama čelnih ljudi do kraja naredne godine ovaj investicioni fond odlazi s našeg tržišta. Drugim rečima, novog gazdu traže za sve svoje fabrike i dobro poznate brendove >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao što su „akva viva”, „knjaz Miloš”, „plazma”, „kravica”.

Aranđelovačka fabrika vode možda bi uskoro mogla da bude preimenovana u „Knjaz Pepsi”, jer je potvrđeno da je ova multinacionalna kompanija već u pregovorima o kupovini sa „Salfordom”. U redu za prodaju su i najvećesrpske mlekare, kao i udruženi konditorski gigant „Bambi Banat”.

Prema logici kapitala investicionih fondova, posao je završen uvećanjem vrednosti kupljenih kompanija. Racionalizovane i svedene na meru profita, one se prodaju, uz ostvarivanje visokih prinosa. Nezvanična očekivanja koja se ovih dana proturaju u javnosti su da se za „Knjaz” može dobiti oko 200 miliona evra, što znači da mu je vrednost u odnosu na vreme kupovine od pre nepune četiri godine udvostručena. Naime, za ovu punionicu vode je iskeširano oko 90 miliona evra i petnaestak miliona evra socijalnog programa. Nepoznato je kolike su bile investicije „Salforda” i koliko ih je koštala racionalizacija poslovanja. S obzirom na to da će se druge „Salfordove” fabrike na prodaju nuditi naredne godine, još je rano za računice koliko će u tom slučaju sadašnji vlasnik zaraditi. Inače, otprilike, zbirna suma je da je ovaj fond, što u samu kupovinu fabrika, što u investicije i socijalni program, do sada uložio oko 350 miliona evra. To se negde uklapa s prvobitnim najavama iz 2003. godine, kada je „Salford” prvo kupio „Imlek”. Svojevremeno je tadašnji predsednik investitora ovog fonda Džek Barbanel za naš list izjavio da je njihova želja da se vrednost kupljenih kompanija na dugi rok poveća za 300–400 odsto.

Iako nam „Salford” već petu godinu drži lekciju o tome po kojim principima posluju investicioni fondovi, srpska javnost je ostala uskraćena za bilo kakvu informaciju o tome ko su zapravo njegovi vlasnici. Objašnjeno je da je reč o koncentraciji međunarodnog kapitala koji traži pogodno tle za njegovo uvećanje, a u javnosti je bilo špekulacija da tu ima ruskog kapitala, ali i „našeg”, iznetog u inostranstvo devedesetih godina prošlog veka.

Kada je „FPPBalkanLimited” kupio „Knjaz”, što je bila jedna od najkontroverznijih privatizacija, kada je iz igre izbačen Vlade Divac, pomogao im je Milan Beko.

– FPP je znaodaćeim, akouspejudakupe „Knjaz”, „Salford” pomoćiuupravljanjuiorganizovatiposao. Pošto oni tada nisu imali svoj ofis u Srbiji, pomogao im je Beko i njegova kompanija „Ros” koji su bili zastupnici FPP pri kupovini „Knjaza Miloša”. Tada je „Salford” odlučio da Miša Beko bude prvi vršilac generalnog direktora u „Knjazu”, kako bi izvršio restrukturiranje i postavio stvari na svoje mesto. I to jeuspešno uradio. Njegov ugovor je bio od šest do devet meseci. Posle toga se završila uloga Milana Beka u neposrednom upravljanju – govorio je svojevremeno Slobodan Petrović, generalni direktor „Salforda” za Srbiju.

Takođe, na brojnim sajtovima, i ime Borisa Berezovskog, odbeglog ruskog tajkuna, pominjalo se u vezi sa „Salfordom”, ali ta spekulacija nikada nije potvrđena, kao, uostalom, i mnoge druge.

U prilog ovim poslednjim sumnjama svakako ide i to što se drugi svetski investicioni fondovi baš nisu „zapatili” u zemlji Srbiji. Konkurenti su im, uslovno rečeno, navodno britanski fond „Ašmor” koji je prošle godine od takođe investicionog fonda „Midlend resorsiz” kupio mesnu industriju „Karneks”. „Ašmor” je u svoje vreme bacio oko i na „Ce market”, a slati su signali da je zainteresovan i za uljaru „Vital” i PIK Bečej, ali su ih u svim ovim prodajama nadigrali domaći igrači – Miroslav Mišković, Predrag Ranković Peconi i Đorđije Nicović. I u slučaju ovih fondova, nikakvi podaci o vlasnicima nisu dobijeni.

Prema ekonomskoj definiciji poslovanja investicionih fondova, oni ne ulažu da bi zauvek ostali u nekoj kompaniji, već da je kupuju da bi je unapredili, povećali vrednost i zatim, narodski rečeno, sada bolje utreniranu, preprodali. Za ovaj posao, kako pokazuje ovdašnje iskustvo, dovoljno je nekoliko godina.

U našim prilikama bilo je već nekoliko slučajeva preprodaje fabrika pa je, između ostalog, vlasnik „Delte” Miroslav Mišković Peconiju prodao dve uljare, a Zoran Drakulić je „preprodao” Zaječarsku fabriku kablova.

„Salford” je u našim prilikama dobio i dodatno ime „Dunav hrana grupa”, što ukazuje da mu je cilj širenje u regionu, striktno u proizvodnji hrane. Posle „Imleka”, usledila je i kupovina drugih mlekara – „Subotičke”, „Novosadske”, zaječarskog „Impaza”, kao i zemunske mlekare koja je pretvorena u magacin, zatim dve konditorske industrije – većeg „Bambija” i manjeg „Banata”, kao i,naravno, „Knjaza Miloša”. I u regionu su kupovali fabrike iste delatnosti, u BiH tri mlekare, a u Makedoniji samo jednu. Kao razlog zašto su za investicije izabrali baš Srbiju, u to doba 2003. godine još sa posledicama ekonomske krize devedesetih, Slobodan Petrović je imao konkretno objašnjenje:

– Meni srpsko tržište ne deluje toliko riskantno kao što se strancima čini. Na Balkanu je odabrana Srbija, jedna od poslednjih zemalja jugoistočne Evrope kojesu ušle u tranziciju, a strategija je kupovina prerađivačke industrije hrane i pića, sa krajnjim ciljem da se napravi jedan regionalni holding u ovoj oblasti poslovanja. Tako će se stvoriti jake i internacionalno prepoznatljive kompanije koje će moći uspešno da se takmiče na regionalnom tržištu.

Jovana Rabrenović - Jelica Antelj

[objavljeno: 07/08/2008.]

Nastavak na Politika...