Izvor: B92, 19.Jun.2011, 04:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politika od gradova napravila sela
Novi Sad -- Opštine u Srbiji tonu sve dublje i sve su dalje od pozicije iz koje bi mogle da počnu da leče posledice takvih poteza.
Lokalu je, doduše, ovih dana laknulo jer su, na predlog Ujedinjenih regiona Srbije, vođeni međustranački razgovori o tome kako da se dođe do većih transfera ka lokalnim samoupravama i kako da se za to nađu realna sredstva u budžetu Srbije.
Pred poslanicima u republičkom parlamenutu se našao predlog o finansiranju lokalnih samouprava. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Moguće je da će lokalne samouprave od 1. oktobra imati veća sredstva na raspolaganju. Ali, pogledajmo kako stojimo u poređenju s Evropom?
Danas se, kako primećuju lokalni čelnici, ne zna koliko košta država, jer se sva sredstva koja se uberu na lokalu direktno slivaju u republičku kasu, odakle se opštinama vraćaju mrvice. Oni kažu da je glavni problem s fiskalnom decentralizacijom u Srbiji u tome što ona postoji samo na papiru, pošto se zakon o finansiranju lokalne samouprave krši. A gde nema fiskalne decentralizacije, nema ni investicija. Nažalost, dodaju, politika koja se vodi prema lokalu dovela je do toga da smo od gradova napravili sela.
Direktor Centra za slobodno tržište Miroslav Prokopijević navodi da lokalne uprave koje dobijaju 40 i više procenata od sopstvenih prihoda (iz sopstvenih poreza), imaju veliku fiskalnu autonomiju, za razliku od lokalnih samouprava zemalja u tranziciji koje u proseku dobijaju nešto manje od 20 odsto prihoda iz sopstvenih, kako fiskalnih tako i nefiskalnih prihoda.
Mađarske lokalne uprave dobijaju 32 odsto od sopstvenih prihoda. Lokalne vlasti u SAD, Švedskoj i Švajcarskoj, recimo, ostvaruju više od 70 odsto sredstava iz svojih izvora prihoda. Opštine u Srbiji tek 20 odsto.
Od 2007. godine, Zakonom o finansiranju lokalne samouprave (ZFLS) uvedene su bitne promene u sistemu finansiranja lokalne samouprave u Srbiji, a najvažnija je da su od centralnih vlasti dobile udeo od 40 odsto u porezu na dohodak građana koji je ostvaren na njihovoj teritoriji, te da je porez na imovinu postao izvorni prihod lokalne samouprave koja je dobila ovlašćenje da utvrđuje stopu poreza.
Već nakon usvajanja tog zakona, ukupni prihodi lokalnih samouprava povećani su za devet odsto u realnom iznosu, a povrh toga, kompletan rast je ustvari posledica rasta opšteg transfera, koji je sa 24,6 milijardi dinara u 2006. godini povećan na 41,6 milijardi dinara u 2007.
Nažalost, dobri rezultati koji su ostvareni primenom ovog zakona bili su kratkog veka: u proleće 2009. godine Vlada Srbije je, pod pritiskom globalne ekonomske krize, odlučila da obustavi primenu zakona i skreše sistem transfera za 15 milijardi dinara. Pored toga, smanjenja su nastavljena i u 2010. godini, što znači da je pomenuti zakon pod suspenzijom duže nego što je bio na snazi.
A, po računici opštinskih čelnika, ukupan nivo smanjenja transfera za period 2009-2011. iznosiće oko 58 milijardi dinara. Zbog toga je mnogim opštinama onemogućen normalan rad.
Zapravo, precizna računica koliko se prihoda u opštini ostvari, a koliko joj se potom vrati iz republičke kase, danas je gotovo neizvodljiva. Naime, do 1990. godine postojao je sistem po kojem su sredstva ubirana u lokalnim samoupravama tu i ostajala, i od kojih su opštine i gradovi potom izdavali povrat za Pokrajinu i Republiku.
