Izvor: Politika, 17.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politička pogača
Istina je da se bez hleba ne može, ali šećer i maline donose mnogo više od izvoza žita, a nisu od nacionalnog interesa
U našem agraru već nekoliko godina traje pravi politički pingpong meč u kome je loptica – pšenica. Suprotstavljene strane prebacuju je kad god za to nađu zgodnu priliku. Na jednoj strani su oni koji ne mogu da se pomire s novom agrarnom politikom, koja ju je skinula s pijedestala državne, strateške proizvodnje i, shodno tome, sa budžeta koji se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na nju trošio; na drugoj su oni koji veruju da bi ova proizvodnja trebalo da oproba sreću na tržištu. Kao i sve ostale.
Privredna komora Srbije je pre nekoliko dana ponovila svoj stav da pšenica mora da bude strateški proizvod i da ćemo, ukoliko se nastavi ovakva državna politika, od izvoznika postati uvoznici. Podsećaju da druge zemlje, bogate i one koje to nisu, o ovoj proizvodnji vode računa. Na ove dobro poznate argumente redovno se nadovezuje i priča o hlebu i strah da će on biti skup ukoliko njegova sirovina postane roba kao i svaka druga. Sekretar odbora za agrar Subotičke komore Ivan Vojnić Tunić rekao je tim povodom da su proizvođači nezadovoljni tržišnim cenama, jer ne pokrivaju troškove proizvodnje kada su prinosi manji od četiri tone po hektaru zbog čega bi država trebalo da im isplati premiju od dva dinara po kilogramu i to čak za 1,5 miliona tona. Te tri milijarde dinara, po njegovoj oceni, nisu preveliko opterećenje za budžet.
Ministar poljoprivrede Goran Živkov izjavio je, takođe tim povodom, da Komora saopštava stav samo jedne interesne grupe – samo mlinare i prerađivače. "Kada napravimo poljoprivrednu komoru, tek tada će se čuti glas onih koji proizvode žito."
Pavle Kujundžić, proizvođač pšenice na čak 100 hektara iz istog subotičkog atara, kaže da je u ovu proizvodnju uložio sve kako propisuje agrotehnika i da je zato dobio natprosečan prinos od 5,5 tona po hektaru. Zbog toga je i zadovoljan trenutnom otkupnom cenom od 9,2 dinara po kilogramu, na šta se još računa i PDV. Ipak, ne žuri s prodajom. Za sebe kaže da ima zemlju samo u saksiji, što znači da ju je uzeo u zakup i da, uz ovaj trošak koji nije mali, ima zaradu na pšenici.
– Imam još 100 hektara suncokreta i po 30 hektara soje i kukuruza. Ne znam zašto bi pšenica bila strateška roba. Ona je za mene roba kao i svaka druga. Vremena se menjaju, to su zastarela shvatanja. Ja ću da radim ono što mi se isplati, a pšenica dugoročno mora da se seje zbog plodoreda, čišćenja njiva. Sem toga, ne posmatra se u poljoprivredi profit samo na nivou jedne godine, već dve, tri.
Kujundžić kaže da pšenica postaje vruća tema zato što je to prvi novac ratara u godini i svi je, zbog potrebe za novcem, nude na prodaju. "Subvencije za skladištenje su dobra mera, jer rasterećuje tržište posle žetve. Mlinari nas, međutim, sada ucenjuju. Neće da je uzmu na skladištenje i traže da je plate odmah. U protivnom, kažu – nosi je iz mlina. Od svih prerađivača samo oni ne prave sa proizvođačima dugoročne ugovore, ali se nadam da ćemo im doskočiti kada napravimo ozbiljno udruženje."
Profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta u penziji Veselin Lazić, koji je sada sekretar udruženja proizvođača Klub "100 plus", pita zašto bi samo pšenica zavređivala status strateške proizvodnje, zašto takav status ne bi moglo da dobije, na primer, mleko, jabuka, suncokret ili soja.
– Dokle ćemo razmišljati gladnim ustima i plašiti narod da neće biti hleba. Strateška roba za jednu zemlju je ona na kojoj izvozom najviše zarađuje, a za pojedinca ona koja mu se najviše isplati. On mora da napravi svoju računicu. Pa jedan hektar šargarepe vredi koliko 30 hektara pšenice, hektar vinograda, koji se valorizuje kroz vino vredi 25-30 hektara pšenice. Ne može se godišnje raditi dva- tri meseca, ostatak plandovati i lepo živeti. U stočarstvu se radi 365 dana u godini, nema odmora, subote, nedelje, svatova. Znaju to paori vrlo dobro, a problem s pšenicom nastaje samo zato što su to prve pare – izričit je profesor Lazić.
Da tržište mora da bude merilo i u poljoprivredi kaže i Jurij Bajec sa beogradskog Ekonomskog fakulteta, dodajući da i država svoje agrarne mere treba da prilagodi činjenici da postajemo tržišna privreda.
– Protiv toga sam da se od jedne vitalne proizvodnje kakva je proizvodnja pšenice pravi fetiš, jer se u tom slučaju zanemaruju druge kod kojih imamo veće komparativne prednosti. Kod forsiranja pšenice kao strateške robe problem nije u tome što ona "usisa" najviše državnih para, već što se on (problem), možda u još većem obimu, pojavi i godinu dana kasnije. Jer, zbog državne kompenzacije može se dogoditi da se zaseju veće površine, a da veći rod nema kome da se proda, pa se tako problem nastavlja. Strateški, razvojni ciljevi Srbije u agraru su suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni, a za sadašnji višak izvoz pšenice nije zaslužan – kaže Bajec.
Jovana Rabrenović
[objavljeno: 17.08.2006.]
