Izvor: Blic, 18.Jul.2009, 06:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poetika presedanja
Izlaz za let Minhen - Beograd je H33, zemaljska stjuardesa upućuje nas jedinim mogućim hodnikom pa stepenicama naniže, aha, autobusom ćemo a ne kroz onu surletinu do našeg aviona, autobus pa nikako da krene, čeka kvorum, utrčava zadihan starina sa dva šešira na glavi, slamskim i štofanim, sam svoj aufinger, u ruci mu koferčina neznano kako provučena kao ručni prtljag: "Je li ovo za Beograd!" "Jeste!", odgovara Srbadija koja ima apsolutnu većinu. "Ko pita ne skita!", kaže čovek-babuška >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i sa kuferom u desnici izlazi, aerodromski potrčko potvrđuje da autobus vozi za Beograd, deda sedne, ali nikako da se svrti: "Što ne kreće, jadan ne bio, nećemo se mi ukrcat za pet minuta... Nije ni Švabo što je nekad bio..." "Nisi ti više za putovanje, mnogo si nervozan", veli mu Srpkinja iz Knina čija prija nije položila ispit za američko državljanstvo (to znam iz prethodnog leta), pored nas prolazi drugi autobus, deda koji se u međuvremenu legitimisao kao građanin Nju Džersija prati ga zavidljivim pogledom, ali sad samo uzdiše. "Eno prođe još jedan!", stajem mu ja na muku. "Zezaš, ti zezaš..."
Pitam da li iz Beograda ide dalje, ide u Crnu Goru. Preseda. Kao što smo mi presedali u Minhenu. A do Minhena smo došli iz Njujorka: bili smo unezvereniji od dede dok smo na Grand Stationu tumarali od nemila do nedraga. Ne zna se kad koji autobus polazi ka aerodromu, napokon smo prtljag ubacili u jedan čiji nam je vozač delovao razboritije, ali je taj pa rekao da će krenuti za dvadeset minuta, kako za dvadeset kad piše da polazite svakih petnaest minuta, pritiskali smo ga, ali ispade po njegovom. U gradu gužva tolika da smo prežalili naše avionske karte, sedeli smo kao na iglama dok ne ugledasmo željeni terminal, onda nam se red pred "Lufthansinim" šalterima učinio predugačkim te smo pošto letimo za Minhen pitali treba li da budemo službeno sprovedeni preko reda, nije bilo potrebno, u avionu smo molili boga najpre da zrakoplov ne ljosne u skladu sa najnovijom tradicijom (jer beše to galski gorostas, znate već koji), molitva broj dva bila je: ako već ne padne neka stigne na vreme da uhvatimo avion za Beograd. Psalam 3 glasijaše: ako već ne poginemo i ne zakasnimo, neka dobri Bog udesi da na Aerodrom "Nikola Tesla" stigne i naš bagaž sa poklonima za familiju i same sebe...
"Izgleda ćemo autobusom, sigurnije je...", popravlja deda utisak, svestan da mu je puki ulazak u autobus probudio iskonski strah od kolodvora gde je uvek valjalo pitati ide li ovaj autobus tamo i tamo.
