Izvor: Politika, 15.Sep.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Po starom – neće moći
Bez reforme javnog sektora, osetnijeg priliva stranih direktnih investicija i štednje, Srbija će se naći u još većim teškoćama
Model ravnoteže, na kome je ekonomija Srbije počivala od 2001. do danas, koji se oslanjao na visoku unutrašnju potrošnju zasnovanu na privatizacionim prihodima, zaduživanje po svetu i pravljenje ogromnog spoljnotrgovinskog deficita, toliko je „istrošen” da mu popravke nema. Mora se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << menjati iz temelja u korist razvoja i investicija, ali uz osetno manju domaću potrošnju na svim nivoima, štednju i reformu javnog sektora, poruka je autora studije „Model ravnoteže mora da se menja”, koju su pripremili stručnjaci okupljeni oko biltena „Makroekonomske analize i trendovi”, čiji su glavni akcenti juče predstavljeni novinarima u Ekonomskom institutu.
Za urednika projekta Stojana Stamenkovića dileme nema. Ako želimo da bar do 2015. stignemo u red zemalja koje znaju šta hoće, ali ne po cenu visokog deficita i spoljnog duga, Srbija već od iduće godine mora da troši znatno manje nego do sada, kako bi deo svog nacionalnog kolača mogla da usmeri u investicije. I to ne bilo kakve, već u one koje donose novu proizvodnju robe za izvoz, nova radna mesta, standard, ali i poreze za mnogo jevtiniju državu. A šta to znači?
Do sada smo „jeli” sve što tokom godine stvorimo kroz bruto domaći proizvod, plus spoljnotrgovinski deficit od šest do sedam milijardi evra. To više neće moći. Ni svet nema tih para, a uslovi zaduživanja su sve teži. Moraju se, dakle, pronaći rešenja da maksimalno kod kuće trošimo svega 75–80 odsto BDP-a, a da ostalo koristimo za razvoj i servisiranje sve većih spoljnih dugova.
Država, konačno, mora da stvori takve tržišne uslove i privredni ambijent u koji će stranci rado doći sa svojim direktnim, grinfild investicijama, jer je Srbija, kako je podsetio Stamenković, već duboko deindustrijalizovana zemlja. S raspoloživom tehnikom i tehnologijom svetu nemamo šta da ponudimo, jer smo u razvoju zaustavljeni na nivou 1990. godine.
Od 2002. do prošle godine Srbija je beležila solidne stope rasta BDP – oko 5,4 odsto godišnje u proseku, ali u toj opštoj stopi je razmenljiva dobra, koja je i predmet izvoza svega 1,6 odsto, dok su usluge višestruko iznad toga, a njih niko neće da kupi. Zaključak je sam po sebi jasan.
Za Vladimira Vučkovića, jednog od saradnika na projektu, suština stvari je ne samo u dobro odabranim strateškim pravcima razvoja, već i u temeljnoj reformi javnog sektora u najširem smislu, jer sadašnja privreda ne može više da je iznese. Ovo se posebno odnosi na socijalne izdatke iz budžeta – za subvencije privredi i penzioni fond.
Miladin Kovačević je još jednom podsetio da država konačno mora da „zagazi u hladnu vodu” reformi celokupnog javnog sektora, od najmanje lokalne samouprave do države oličene u Nemanjinoj 11. To se odnosi i na upravljanje javnim preduzećima,poput EPS-a ili „Telekoma”. To podrazumeva i unosniju eksploataciju državne imovine i javnih dobara čime bi se punili socijalni fondovi, naročito Fond PIO, a time umanjila ili eliminisala zahvatanja iz budžeta.
O neminovnoj racionalizaciji javnih rashoda i rasterećenju privrede, prenošenjem poreskog opterećenja sa transakcija na imovinu, govorio je i Mahmud Bušatlija i zamerio vladi što je donošenjem novog zakona o zemljištu i građevini usporila korak reformi obaveznih socijalnih fondova, jer je sada veoma teško sprovesti dobru ideju o korporativizaciji zemljišnih fondova i javnih preduzeća.
--------------------------------------------------------------------
Zahvalnost struci
Ministarka finansija Diana Dragutinović je uputila nekoliko biranih reči zahvalnosti struci na kvalitetnim i kvalifikovanim sugestijama u predstavljenoj studiji, ali joj se, ipak, učinilo da nije dobila odgovor na jednostavno pitanje – može li Srbija s privredom u recesiji i visokim socijalnim troškovima (penzije, obrazovni sistem, zdravstvo itd.) da ide na smanjenje poreza za čije se kresanje ekonomisti zalažu ne bi li, kao država, privukli strane investitore.
Ovu godinu ćemo, kako reče, završiti sa oko 4,5 odsto budžetskog deficita u BDP-u. Sa MMF-om je dogovoreno da dogodine to ne bude više od 3,5 procenata. Pitanje je, s obzirom na visoke izdatke koji vladu očekuju, da li će taj procenat biti dovoljan. Možda će nam biti potreban koji promil više. Možda kao Mađarskoj od 3,8 do četiri odsto.
Prema njenim rečima, Srbija nema alternativu za aranžman sa MMF-om, ne samo zbog para koje treba od povučemo, već zbog jasne poruke ostalim svetskim kreditorima – da je Srbija pouzdan partner u koju valja bez rizika ulagati.
S. Kostić
[objavljeno: 16/09/2009]
