Izvor: NoviMagazin.rs, 22.Jan.2015, 20:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Panika u bekstejdžu
U nekoj od letošnjih racija po beogradskim splavovima i noćnim klubovima poreznici su otkrili “crne kutije” iz kojih se jasno vidi kako se pevačicama nastupi isplaćuju “keš franko dlan”. Reforma Poreske uprave trebalo bi da proveri ima li istine u pričama da estrada godišnje ošteti državu za stotinjak miliona evra. Kakva je uloga baba, deda, tata, košarkaša... u finansiranju estradnih umetnica. Pripremio: Miša Brkić
Trebalo je to odavno.
Tako je na >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << početak poreskog češljanja estradne radničke klase reagovala jedna dobro upućena osoba u zbivanja na tom tržištu.
A u backstage-u (na tržištu) primetna je – panika. Kad je u jednoj rutinskoj poreskoj raciji na beogradskim splavovima slučajno pronađena “crna kutija” s “narukvicama” (isplata honorara “keš franko dlan”), tog trenutka započeo je organizovani državni “upad u sistem” estradne sive ekonomije.
Te noći uključen poreski skener pokazao je kao na dlanu nadležnim državnim organima ono što javnost gleda godinama - TV kamere i koncertni reflektori otkrivali su da se na estradi i oko nje vrti veliki novac, neretko i onaj koji se propira na tom tržištu, na koji se ne plaća porez.
Klijentela (novopečene pevačice, grandiozne zvezdice, kraljice splavova, vladarke noćnih klubova, najatraktivnije estradne umetnice...) koja se viđa po kafićima i splavovima, spa i velnes centrima, frizerskim i auto salonima, agencijama za nekretnine, ali i specijalizovanim TV emisijama i estradnim tabloidima, svakodnevno otkriva da postoji jedan društveni sloj koji izgleda kao da je izmešten iz stvarnosti i da je otporan na krizu. Razmetanje, često primitivno bahato, novokomponovanih estradnih zvezda možda je u početku i bilo simpatično nekim zagriženim ljubiteljima turbofolka i slične “muzike”, ali kako je kriza napredovala tako je zavist običnog sveta rasla. Podgrevanje priče o fantastičnom bogatstvu s jedne strane pali maštu, ali zato sa druge strane podgreva bes osiromašenih ljubitelja turbofolka. Basnoslovni honorari naročito su atraktivni oko novogodišnjih praznika, pa je tako bilo i ovog puta – pričalo se po medijima da se estradnim zvezdama za uveseljavanje gostiju za jednu noć “na ruke” plaćalo od 15.000 do 50.000 evra.
Foto: Tanjug / Jaroslav Pap
Sve više ljudi se, međutim, pita odakle, na primer, nekim još neafirmisanim pevačicama sa jednim TV nastupom i dva-tri “splavarenja” u imovinskoj karti džipovi, skupoceni automobili, dvorci s bazenima, česti boravci po egzotičnim ostrvima, manje ili veće jahte, luksuzni stanovi na prestižnim beogradskim lokacijama... Nekima od njih neće, međutim, pomoći ni argument da su u svom “portfoliju” spojile najmanje dva lukrativna zanata. Nije problem u zavisti običnog sveta. Ta zategnuta, botoksom popunjena i ispeglana društvena grupa nije se zadovoljila samo svojim statusom u potrošačkom getu, nego je krenula da metastazira na društvo i nameće kulturu (ne)rada, životnog stila, vaspitanja, društvenih vrednosti...
Na estradi se i dalje, a tako je godinama, vrti veliki novac. Ali, pitanje je odakle se on sve priliva.
Stara priča o darežljivom narodu više “ne pali”. Teško je poverovati da veliki kapital koji se obrće na tom tržištu pritiče od klasične prodaje karata, ako najobičnije prodavnice “hleba i mleka” u komšiluku beleže pad prometa zbog slabljenja kupovne moći stanovništva i ako se građani stalno odriču mnogih stečenih navika i elementarnih potreba – da li je moguće da je tako osiromašeno stanovništvo spremno da poslednji dinar potroši na estradne ljubimce? “Ljudi nemaju love, a mi živimo od ljudi”, lepo je pre neki dan objasnio Džej Ramadanovski. Uostalom, broj koncerata i broj posetilaca na koncertima (u dvoranama i na otvorenom) ne pokazuje rast, baš kao ni broj izdatih i prodatih “nosača zvuka”.
Do sada procurele informacije iz najnovijih poreskih racija i ranijih sporadičnih izjava pojedinih estradnih radnika upućuju na zaključak da i na tom ogromnom sivom tržištu, na koje se država do sada nije odvažila da kroči, ima kapitala sumnjivog porekla od mnogih poslova, ne samo od trgovine narkoticima, čija je preka potreba da se opere i pređe u legalne kanale. Otuda su, s vremena na vreme, pred očima i ušima javnosti (ali ne i državnih organa) defilovali likovi kontroverznih sponzora i finansijera, među kojima ima i ljudi iz sveta sporta, narkotrgovaca, uglednih biznismena, pa i političara čije je samo nečinjenje bilo dovoljno da se doživljavaju kao pokrovitelji sivog estradnog tržišta.
Najnoviji pokušaj države da spase posrnuli budžet (između ostalog) prevođenjem sive ekonomije u legalne tokove radi bolje naplate poreze, najzad je zahvatilo i – estradu. Uostalom, to je otvoreno poručio i direktor Poreske uprave Marko Marinković prvog radnog dana ove 2015. godine: “Reforma Poreske uprave, pored bogataša i preduzeća koji ne plaćaju porez i doprinose, odnosi se i na estradu.Uz kontrolu većih ugostiteljskih objekata od avgusta do decembra, obuhvatili smo aktivnosti svih većih estradnih umetnika od 2011. do 2014. godine.U skladu sa prikupljenim podacima započeta je temeljna kontrola estradnih umetnika na području Srbije”.
Prema nekim obelodanjenim, i nikad proverenim, procenama srpska estrada godišnje utaji porez do 100 miliona evra. Na tu temu nešto je u maju prošle godine izjavila pevačica Dragica Radosavljević Cakana: “Narodnjaci i te kako treba da se plaše poreznika, jer novac od koncerata uvek dobijaju u gotovini na ruke”.
Tako je Nova godina počela udarom Poreske uprave na estradu, a estradni tajkuni namestili su se kao idealna meta za odstrel kapitalaca u borbi države protiv sive ekonomije. Poreznici su krenuli frontalno da provere poslovanje nekih od najpoznatijih (i doskora i nedodirljivih) zvezda i zvezdica. Da u pitanju nije estradno zamajavanje pokazuje vreme – od jednog do četiri sata – provedeno na “poreskim informativnim razgovorima”.
Šlagvort, kakav je Poreska uprava samo mogla poželeti, bila je novembarska ispovest izvesne Sandre Prodanović, sa umetničkim nadimkom Afrika (ispisan i na njenoj jahti) u emisiji “Dvogled” televizije Pink BH. Afrika – prema izveštajima tabloida vlasnica luksuzne vile, nekoliko stanova, mercedesa, BMW džipa i jahte –tada se u nastupu samoreklamerstva nesmotreno izletela, polemišući (valjda) sa zavidljivcima: “Zarađujem 3.000 evra po nastupu, unapred sam mesecima bukirana, pa neka sami izračunaju i biće im jasno odakle mi sve to što sada imam i sve ostale skupocene stvari na koje trošim svoju zaradu”. Tabloidi su tada sasuli salve hvalospeva na adresu dotične Afrike, u stilu kako je “opšte poznato da ona nastupa svakog vikenda, a neretko i radnim danima, i da se za njen nastup uvek traži karta više jer važi za jednu od najpopularnijih pevačica, kako kod nas tako i u dijaspori”.
Posle samo dva meseca ispostaviće se da je Sandra Afrika najslabija karika u lancu sive estradne ekonomije. U nenajavljenim akcijama poreznici su proverili poslovanje nekoliko ugostiteljskih objekata i tamo pronašli tzv. crne knjige u čijim se evidencijama vodi da Sandra Afrika zarađuje po nekoliko hiljada evra za jednu noć. Poreski inspektori ispravno su procenili da će tu kariku najlakše slomiti i zato su prvo Afriku pozvali na “informativni razgovori” u Upravu. Ta procena bila je pun pogodak lukavog prvog poreznika Srbije Marka Marinkovića, koji osim popunjavanja državnog budžeta (naplatom poreza na estradi), organizuje i besplatnu burlesku za narod.
Odbrana Sandre Prodanović (ako tabloidi ispravno citiraju svoje neimenovane izvore) pred poreznicima verovatno će ući u anale te službe kao antologijski primer. Ona je, navodno, rekla da nije naplatila nijedan svoj nastup, da peva iz hobija i da bi se reklamirala i da nastupa kada je kolega sa estrade zamole. “Izjavila je da peva za džabe. Rekla je da se bavi pevanjem samo da bi se promovisala, a ne da bi zaradila”, naveo je izvor blizak pevačici. A na pitanje odakle joj skupoceni automobili, pevačica je odgovorila “da je džip BMW X6 dobila od dečka, a mercedes S320od babe i dede”. Tabloidi zatim prenose novu ispovest “pevačice koja ume da zapali društvene mreže” koja sad tvrdi da je od košarkaša Minesote Nikole Pekovića svojevremeno dobila “tacnu punu novca” za vreme njenog nastupa na crnogorskom primorju: “Tačno je da sam dobila 30.000 evra od Nikole Pekovića. Uzela sam novac naravno i obradovala se. Većina pevača može samo da sanja o tome”.
Tako je otvorena poreska “Pandorina kutija” srpske estrade na koju je Jelena Karleuša ovako reagovala posle boravka u Poreskoj upravi: “Zbog jedne trule jabuke pozvali su da isleđuju nas poštene građane. Pošten čovek nema razloga za strah”.
Ali, u češljanju duplog knjigovodstva u jednoj od poreskih racija na beogradskim splavovima navodno je “pala” i Nataša Bekvalac, kojoj je isplaćena veća suma za nastup nego što je pisalo u ugovoru, što je ona oštro negirala. Na dvočasovnom saslušanju u Poreskoj upravi pevačica je poreskim inspektorima na uvid stavila deo svojih ugovora kako bi pokazala da radi po zakonu i izjavila “da su honorari za njene nastupe prenaduvani i da su po nekoliko puta manji i pozvala se na tatu (fudbalskog trenera) kao finansijera njenog luksuznog stana na Dedinju.
Kako istraga odmiče, tako se kristališu neki stereotipi u odnosu estrada – država. Prvi je da većina saslušavanih “u jedan glas” pevaju unapred naučen refren “da ne zarađuju mnogo, da su prijavljeni u Austriji, da su čisti pred (svojom) državom, da redovno plaćaju porez i da poštuju sve obaveze”. Drugi je da oni koji nemaju šta da kriju u Poresku upravu donose papire kojima dokazuju da su uredno platili porez na legalno uplaćene honorare. Treći je pokušaj da se od ozbiljnog posla napravi štos. A četvrti, da se estradni radnici predstave kao sirotinja i žrtva bahate države.
“Što se poreza tiče, godinama ga plaćam u Austriji, jer sam prijavljena u Beču. Svaki moj nastup uredno je prijavljen i porez plaćam godišnje. I u Srbiji sam prijavljena kao estradni umetnik i poreski obveznik i sve svoje obaveze državi izmirujem”, izjavila je u maju prošle godine Seka Aleksić, povodom najave (tadašnje) direktorke Poreske uprave Ljiljane Kovačević da je “prva na udaru poreznika Svetlana Seka Aleksić. Trenutno proveravamo poreklo novca kojim je suprug Seke Aleksić pevačici kupio automobil vredan 100.000 evra. Proveravamo odakle novac, kako je vozilo kupljeno i da li je plaćen porez”.
I Goca Božinovska poziva se na: “Ja imam austrijsko boravište i plaćam porez redovno, to mi nije problem. Za šta da se oporezuju pevači kada skoro niko nema posla”.
A Marta Savić, supruga Mileta Kitića, izjavila je da “on ima boravište u Nemačkoj, da tamo uglavnom zarađuje i da tamo plaća porez”. Po izlasku iz Poreske uprave Kitić je rekao “sve uredno plaćamo”.
Džej Ramadanovski takođe napominje da je prijavljen u Beču, ali da “pošto radim u Srbiji, plaćam porez i ovde. Pevači lažu da zarađuju mnogo”.
Na “sirotinjskom” imidžu insistirala je i Rada Manojlović koja je posle posete Poreskoj upravi izjavila da je “prema državi čista i da je srećna što njena firma ima svu dokumentaciju i da plaća sve obaveze državi. Nisam se izvlačila na bake i dečka, ja sam osoba koja devet godina živi u iznajmljenom stanu, imam auto koji vozim dugo, ne upadam u oči ljudima, ja sam jedna sitna riba. Zna se ko treba da bude ovde”.
Manojlovićka je među onim estradnim zvezdama koje saslušavanje doživljavaju kao šalu i reklamu: “Probudili me poreznici bez veze, idem da spavam. Upoznala sam direktora koji je hteo da me pozdravi. Slikala sam se sa ljudima, podelila autograme…”.
Njena koleginica Jelena Karleuša, koja je na novinarsko pitanje da li je ponela sarme da odobrovolji poreznike, odgovorila: “Pozvala sam sve da dođu na sarmu, pa i policajce, i oni su gladni kao i ostali narod”.
Nije svima, međutim, bilo do šale pa su krenuli “đonom” na državu. Tako je Rada Manojlović iskoristila priliku da istakne kako se u svojoj zemlji ne oseća zaštićeno:
“U nekoliko navrata država nije stala uz mene, iako je morala da štiti građane, a ne samo da uzima harač od njih”.
I Dejan Matić, koji je u decembru bio gost Poreske uprave, poručio je državi: “Kad budem imao autorska prava tada ću i da im plaćam porez. Imam radnu dozvolu i sve radim legalno. Rekao sam im da Srbija nije mesto gde inače mnogo radim. Uglavnom sam preko”.
Mada još nije dobila poziv poreznika, i Vesna Zmijanac imala je tim povodom nešto da kaže: “Mislim da je to pilićarenje što odlaze po kafanama i misle da mogu da saznaju koliko mi zarađujemo. To nikako ne može da se sazna, jer ne znaju da li pevam na kompenzaciju ili mi je gazda lep pa mu pevam džabe”.
Ima i onih koji su na gostovanje u Poresku upravu poneli sa sobom kompletnu dokumentaciju kojom dokazuju da su plaćanje poreza shvatili kao ozbiljnu građansku obavezu. Miroslav Ilić je po izlasku iz Uprave izjavio: “Sat vremena su me ispitivali, ali mi nijednog momenta nije bilo neprijatno. Doneo sam papire kojim sam dokazao da uredno plaćam obaveze”.
Svetlana Ceca Ražnatović provela je na razgovoru u Poreskoj upravi četiri sata.
Poreznicima je ponudila dokumentaciju kojom ih je, kako je izjavila, uverila da u njenom radu nema nepravilnosti.
Željko Joksimović je poreznicima “polagao račun” skoro četiri sata, sa više od 300 dokaza o plaćenom porezu, a zatim izjavio da nema razloga da brine: “Svako ko revnosno obavlja svoj posao i u skladu sa zakonom, razgovor sa nadležnim institucijama posmatra kao normalnu i formalnu stvar”.
Tri sata je poreznicima “pevala” i Neda Ukraden i pokazala kako izgleda uređen odnos države i poreskog obveznika: “Nemam šta da krijem i uredno plaćam porez. Poslednjih godina nastupam isključivo u inostranstvu, uglavnom u Hrvatskoj i Sloveniji, a pare mi ležu direktno na žiro-račun. Imam mnogo imovine, pa pretpostavljam da je zato toliko dugo trajalo. Srećom, čuvam svu dokumentaciju, imam sve kupoprodajne ugovore. Novac zarađen u inostranstvu investiram u Srbiji i to je ono što me odvaja od mojih kolega. Sve u svemu, mislim da neće biti problema”.
Da li “nema problema” i za njene koleginice i kolege, videće se vrlo brzo. Ako se pogled baci ispod prostačkog naslađivanja tabloida, onda se vidi da iza svega stoji jedan od najznačajnijih poteza pravne države – da na estradnom “divljem zapadu” uvede red i poštovanje zakona.
Bukmejkeri bi, recimo, mogli da se klade na visoku kvotu da će svi koji su izigravali poreske obaveze sada morati da plate porez “s kamatom”, što podrazumeva i zaplenu imovine, a da će neki od onih koji ovih dana “nastupaju” pred poreznicima “imati koncerte” iza rešetaka. Posebno se zaplenom imovine naslađuju tabloidi koji tipuju kako bi “u praksi” zaplena mogla da podrazumeva vile, kućice sa bazenom, salone, restorane, kafiće, jahte, automobile, ali i Luj Viton torbe (svejedno, prave ili lažne).
Ukoliko i ne bude takvih spektakularnih zaplena ili hapšenja, ne znači da bi cela akcija reforme Poreske uprave mogla biti kompromitovana. Naprotiv, čini se da je na vratima Poreske uprave već okačena tabla na kojoj piše – To be continued.
Ako ništa drugo, bar će to uterati strah u kosti onim razmaženim i razmetljivim estradnim zvezdama koje “ne šljive” državu i naterati ih da razmišljaju o obavezama pristojnih građana.
