Izvor: B92, 09.Jan.2017, 19:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ova zemlja i dalje ostaje raj za sve doseljenike
Mnoge zemlje sveta se izoluju i zatvaraju vrata za imigrante: Kanada, vrlo dosledno, postupa sasvim drukčije.
U toj zemlji je i dalje najvažnija raznolikost, a nedostatak nacionalnog identiteta predstavlja – prednost.
Ako je nešto obeležilo zapadni svet 2016, onda su to bili desničari, natrpeljivost prema strancima i izolacija. U SAD je na izborima pobedio Donald Tramp.
Jedno od njegovih najvažnijih predizbornih obećanja: da će na granici sa Meksikom >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << izgraditi zid. Većina Britanaca je bila za istupanje iz Evropske unije, a i tim ljudima je bilo najvažnije da se bolje kontroliše imigracija. U gotovo svim evropskim zemljama u usponu su desničarske stranke a svima njima je najvažniji cilj da zaustave priliv doseljenika.
Najveći izuzetak je – Kanada. Sadašnji liberalni premijer Džastin Trudo je na izborima u oktorbu 2015. – kada je izbeglička kriza u Evropi bila na vrhuncu – pobedio izmeu ostalog i obećanjem da će omogućiti veće doseljavanje. On je hteo i da primi više sirijskih izbeglica. Njegov konzervativni takmac Stiven Harper je svoju predizbornu kampanju vodio stvarajući antimuslimansko raspoloženje. Trudo je kao šef vlade čak sačekao Sirijce na aerodromu i lično ih pozdravio stiskom ruke.
No, kanadska liberalna imigraciona politika nikada nije bila ozbiljno dovedena u pitanje. Ona u Kanadi ima dugu tradiciju. Doduše, ta zemlja sama bira svoje doseljenike, ekonomske imigrante i izbeglice iz građanskih ratova. Ona godišnje primi oko 300.000 ljudi, pri čemu ima 36 miliona stanovnika.
To je manji broj od onog koji je primila Nemačka, ali je već godinama konstantan. U Kanadi je u pitanju željena i kontrolisana politika. Sa njom nije saglasan svaki Kanađanin; i tamo ima napada na džamije ili sinagoge. Ali, u anketama, 80 odsto Kanađana kaže da doseljenici obogaćuju njihovu zemlju. Javnost i velike stranke smatraju da bi broj doseljenika čak trebalo povećati. Multikulturalizam je vladina politika i ona tu nije pogrdna reč kao što to jeste u mnogim evropskim zemljama.
Raznolikost se, na primer, ogleda u tome što – prema popisu stanovništva iz 2001. – u Kanadi žive 33 etničke grupe sa po najmanje 100.000 članova i deset grupa sa po više od milion ljudi. 16 odsto stanovnika spada u „vidljive manjine" – kako Kanadski zavod za statistiku zove ljude koji nisu prastanovnici ali ne potiču iz Evrope. Deset godina kasnije, 2011, takvih je bilo čak 19 odsto. Prognozira se da će 2031. „vidljive manjine" činiti 33 odsto stanovništva i tako već postati udeo koji se više ne može nazvati manjinom.
Čarls Foran, kanadski pisac i šef Instituta za kanadsko državljanstvo, otvorenost svojih sunarodnika je u razgovoru za britanski Gardijan objasnio i praktičnim motivima: od 90-ih godina, prirodni priraštaj se smanjivao a prosečna starost staovništva – povećavala. Danas je tamo opštevažeće mišljenje da „raznolikost podstiče blagostanje" a ne da ga podriva.
Za razliku od SAD gde se očekuje da doseljenici odustanu od svog prvobitnog identiteta i prime identitet zajedničke američke kulture, Kanada ni na koga ne vrši pritisak da se prilagodi. Ni stapanje, ni težnja za homogenim stanovništvom kao u Evropi, u Kanadi nisu ciljl imigracione i integracione politike.
To se odrazilo i na identitet. Premijer Trudo je u oktobru 2015. za Njujork tajms magazin rekao da će Kanada možda postati prva „postnacionalna država" našeg sveta i da u njegovoj zemlji ne postoji „vodeći identitet". Zanimljivo je da ta rečenica nije izazvala nikakve turbulencije. U Nemačkoj, u kojoj se stalno raspravlja o pojmu „dominantne kulture", popularnost političara koji bi izjavio tako nešto bi osetno pala.
Kanadski filozof Maršal Mekluan koji je izmislio i izraz „globalno selo", rekao je još 1963. godine: „Kanada je jedina zemlja na svetu koja ume da živi bez sopstvenog identiteta". Čarls Foran sa Instituta za kanadsko državljanstvo smatra da je slabost kanadskog identiteta upravo ono što je potrebno svetu 21. veka, jer ona omogućava „zdravu fleksibilnost" i „prijemčivost za promene".
No, da li je Kanada sa svojim stavom o doseljavanju zaista veliki izuzetak, i ako jeste, hoće li tako i ostati? Najnovija anketa instituta Angus Rejd iz oktobra 2016. pokazala je da postoje i određene protivrečnosti. Tako je 68 odsto upitanih reklo da je zadovoljno integracijom doseljenika koje oni poznaju. Ali, isti broj ispitanih smatra da bi manjine trebalo da se bolje prilagode. A 79 odsto ispitaih je mišljenja da bi imigraciona politika trebalo da služi pre svega kanadskim ekonomskim i tržišnopolitičkim ciljevima, a ne samo želji ljudi da pobegnu sa ratnih područja.
Konzervativna kanadska političarka Keli Lič veruje da će doći do preokreta i pokušava da imitira Donalda Trampa. „Elite se prave da doseljavanje nije tema", rekla je tako, sasvim u stilu buduće američkog predsednika. Ona traži da se svi doseljenici podvrgnu bezbednosnoj kontroli – misleći pri tome pre svega na muslimane. Ličova još nije postala predsednica stranke, mada tome stremi, a u anketama se dobro kotira. Ako postane predsednica stranke, onda će učiniti sve da na sledećim izborima potuče Trudoove Liberale. „U Kanadi bi moglo da dođe do populističkih iznenađenja", smatra Frank Grejvs sa Instituta za istraživanje javnog mnjenja EKOS: „snage koje pokreću bregzit i Trampa, deluju i u Kanadi, samo što su tamo – nešto prigušenije
.jpg)
